Nebojša Bakočević '92: Rutger Hauer je bio iznenađen što se "Blade Runner" prikazivao u Jugoslaviji




Mislim da je muzika često važnija stvar u životu. Još ako je rokenrol jedan od glavnih glumaca u nekom filmu. Znaš, ne treba praviti te... distinkcije, kao glumci i muzičari i to... Ja mislim da su to jako vezane stvari i da smo mi jedna ista ekipa 

U minut tačan, pojavljuje se u "Radoviću", u izlizanim farmerkama, beloj majici sa kratkim rukavima, jednostavan, a opet - elegantan. I nasmejan. Uprkos svemu. Marinac frizura i crne naočari za sunce upotpunjuju klasičan rokenrol fazon Nebojše Bakočevića.  

Rođen 1965. u Beogradu, već se sa sedam godina obreo u Dramskoj grupi RTB-a, kod Bate Miladinovića.

Ubrzo posle toga snima svoj prvi film "Dečak i violina", u kojem mu uloga Žuće, za koju je bilo potrebno ofarbati se u plavo, donosi drugu nagradu na međunarodnom filmskom festivalu u Moskvi.

 Tih su se dana, sa naslovnih strana moskovskih novina, kao osvajači prve i druge nagrade, smeškali Bakoč i - Žak Tati.

Nekoliko godina kasnije, plakali smo gledajući nezaboravnu scenu u kojoj Čikalo, smrtno ranjen, pada sa bicikla Ljubiše Samardžića.

Film je, naravno, "Boško Buha".

Fakultet dramskih umetnosti upisao je 1983. godine u klasi profesora Predraga Bajčetića.

Te godine na Akademiju su primljeni i Anica Dobra, Goran Radaković, Dragana Mrkić, Milan Pleština, Slobodan Beštić... 

A sledeće godine, na prijemnom su prošli i Dragan Bjelogrlić i Srdan Todorović - Žika, pa je "četverac" isplovio u njihov prvi zajednički  profesionalni posao - film "Bal na vodi".

Ova nostalgična priča o Beogradu pedesetih i prijateljstvu, naterala je sto pedeset hiljada Beograđana u bioskop.

Danas bi to, sa žaljenjem ističe Nebojša, predstavljalo pravi podvig, da jedan domaći film ima toliko publike.

Sledi uloga Uskog u filmu "Dogodilo se na današnji dan" Miroslava Lekića, takođe jedan generacijski film o Beogradu nekih prošlih vremena, sa (opet) odabranom ekipom mladih, već "uigranih" glumaca...

Posle toga, nekako sasvim spontano i logično dolazi sada već kultni "Kako je propao rokenrol", film o kojem se i dan-danas priča.

Pa zatim "Početni udarac" i "Zaboravljeni", film i televizijska serija, koju upravo ovih dana gledamo na malim ekranima.

Tu je i glavna uloga u TV filmu "Violinski ključ" Aleksandra Foteza, uzbudljivoj krimi priči o studentu violine i skupocenom instrumentu, pa "Original falsifikata" Dragana Kresoja, zatim "Velika frka", "Crni bombarder" Darka Bajića...


Neće dublera



- Hteo bih, odmah na početku da razjasnimo neke stvari. Priča se kako si na snimanju filma "Original falsifikata" odbio da te dublira kaskader u jednoj prilično opasnoj sceni?

- Pa da... Istina je. Postoji ta scena, ko je gledao film, zna o čemu govorim, u kojoj je trebalo da, preko neke daske za jedrenje, pređem sa jedne terase na drugu, pošto me otac, koga igra Dragan Nikolić, zaključao, pa ja tako furnem napolje...

I sad, doveli oni Batu Kamenog i sve...

Al’ ja kažem, e, ljudi, kakav kaskader, mogu ja ovo.

Malo sam se ubeđivao s Kresojom, i na kraju uradio.

Drugi sprat, dole ništa, bila je mala frka, al’ nisam smeo da dozvolim da se provali da me menj’o kaskader, plus što se ja ložim na te fizičke stvari, mislim nisam neki nespretnjaković ili tako nešto...

I tako sam uradio tri ili četiri dubla tog prelaska s terase na terasu, malo se tresla ekipa, al' na kraju su mi napisali u ugovoru "za posebne zasluge"... i ispalo je O.K.

- Pa dobro, ni Belmondo nije dao da ga menjaju kaskaderi...

- Da, da, da (smeh)... Ja i Belmondo...

- Reci mi još nešto, što je predmet zabune u našoj javnosti, da i to razjasnimo. Jel’ tebi otac Aleksandar Bakočević?

- Ne. Nije. To svi misle, ali nije. Moj tata se zove Lazar, i generalni je sekretar teniske asocijacije Jugoslavije, i, hvala Bogu, nema nikakve veze s politikom, ali ima puno veze sa tenisom i konstantno me delje.

- Valjda nekog i ti dobijaš, priča se da neke svoje dobre prijatelje konstantno "preslišavaš"?

- Najslađa mi je "žrtva" Dragan Bjelogrlić, ali ni drugi ne prolaze bolje!

- Zahvaljujući odličnom znanju engleskog jezika, i ne samo tome, a u vreme kada je to kod nas bila normalna stvar, snimio si i nekoliko koprodukcija, i u jednoj si igrao sa Rutgerom Hauerom...


Čuveni partneri



- To je bilo pre nekoliko godina, u Lipovačkoj šumi smo jedno leto snimali "Bekstvo iz Sobibora", režirao je Džek Gold, igrali su još Džoana Pakula i Alen Arkin...

- I čuveni Rutger Hauer...

- Da, i on... i ja (smeje se)...

- I? Kakav je on tip?

- O.K. Došao je na snimanje u nekoj svojoj kući na točkovima, svaki dan je motorom dolazio na šminkanje ujutro, i tako... Bio je iznenađen da se kod nas davao "Blade Runner"...

- Reci mi, od svih tvojih filmova, koji bi izdvojio, koji ti je nekako poseban?

- Ne znam... Za "Bal na vodi" sam sentimentalno vezan, i to nam je bio prvi veliki film, dok smo studirali... I tu smo se, kao u filmu ta četvorica koje igramo, nekako "ukačili" Bjela, Žika, Radak i ja... i Gala.

- Je l’ istina da ste za "Bal na vodi" vežbali veslanje mesec dana pre početka snimanja?

- Pa ti sve znaš... Istina je, istina. Žešće smo se izgrčili, al’ smo naučili, i izgleda dosta verno... Mislim, ja sam pobornik perfekcionizma i slažem se, da ako nešto treba savladati, neku veštinu za potrebe filma, da se to i uradi...

- A da li je trebalo savladati neku veštinu za ulogu Darka Čudanova u filmu "Kako je propao rokenrol"?

- Pa... Nije. Ako ne računaš sviranje gitare i veštinu obuzdavanja u scenama sa Anicom... Šalim se... Baš sam hteo da pomenem taj film, kad si me pitao da izdvojim neki. Mislim da je "Kako je propao rokenrol" stvarno značajan film.

Ne samo zato što je dobar, što je nov u fazonu da takvih filmova kod nas ranije nije bilo, već zato što je prvi u nizu... kao da je dao prvi takt nekoj muzici koju ćemo, nadam se još slušati...

Meni kažu, e, Baki, ajde još onakvih filmova ko "rokenrol”, i ja kapiram šta je to ljudima nešto posebno... Eto, i meni je...

- Više se družiš sa gradskom rokenrol ekipom nego sa glumcima...

- Da. Mislim da je muzika često važnija stvar u životu. Još ako je rokenrol jedan od glavnih glumaca u nekom filmu ... Znaš, ne treba praviti te... distinkcije, kao glumci i muzičari i to... Ja mislim da su to jako vezane stvari i da smo mi jedna ista ekipa...

Gledao sam neku internu projekciju, gore u "Avala filmu", "Crnog bombardera", i tu se tačno vidi ovo o čemu ti govorim...

- A kada ćemo mi gledati "Crnog bombardera”?

- Ne znam. Na jesen, najverovatnije...


Prvi put negativac



- U međuvremenu, gledamo "Zaboravljene", seriju koju si takođe radio sa Darkom Bajićem. Često sarađujete?

- Da. Vidiš, ja verujem u zajedništvo u poslu... Ako si sa nekim dobar, ako ga znaš, ako... kako bih rekao,  idete negde u istom pravcu, i još radite nešto tako kreativno kao što je film, to se oseti. Vidi se na platnu.

- Ako se ne varam, u seriji "Zaboravljeni" prvi put igraš negativnu ulogu...

- Tako je. Doduše to smo davno snimali, ali sećam se da mi to nije predstavljalo problem... Mislim to što je taj tip, Aške, gad... Sećam se kako mi je uvek bila malo isforsirana ta glumačka žvaka o tome kako je vrlo zahvalno igrati negativne uloge i to... ali sam i sam provalio neko, baš glumačko zadovoljstvo radeći taj lik...

Jedino što je prošlo dosta vremena od kada smo to snimali, sada bih to sigurno drugačije odigrao...

- U pozorištu si počeo Mađelijevom postavkom Brehta?...

- Da, još dok sam studirao... Bila je to "Dobra duša iz Sečuana" u SKC-u, i posle smo radili još jednu predstavu u Jugoslovenskom dramskom "Per Gint"... Mađeli je pravi pozorišni fanatik, što ja volim i poštujem...

- Kad ćeš se opet posvetiti pozorištu?

- Kad se steknu svi pravi uslovi... Ne, ozbiljno... Ja volim pozorište. Tačnije obožavam pozorište. Ali ne mislim da se pozorištem treba baviti po svaku cenu... već samo na pravi način.

Recimo, način Slobodana Unkovskog. "Hrvatski faust" 1983. i sada ove divne "Pozorišne iluzije", to je pravo pozorište...

A ja, kada ću opet igrati u pozorištu ne znam. Vidiš kakvo je vreme.

- Poznato je da te "hoće" ženske... Kako ti gledaš na to?

- Sa neskrivenim zadovoljstvom...

- Ozbiljno, kako izlaziš na kraj sa popularnošću, i obožavateljkama...

- Šta da ti kažem... Teško je, al' čovek se na sve navikne!?

- Otkrij nam da li stvarno ti sviraš violinu u "Violinskom ključu". Kažu da je violina najteži instrument koji bi mogao da isfoliraš da znaš da sviraš...

- Reći ću ti samo da sam imao profesora violine i da smo proveli sate i sate vežbajući da bi to izgledalo kako valja... Imao sam i masnicu na podbradku od toga...

- Znači ti sviraš one komplikovane deonice?

- Ne moramo baš sve da otkrijemo...

- Upozorio si me da te ne pitam ništa o situaciji i politici... Ali mi samo reci šta ti misliš šta nas čeka? Kakvo nas vreme očekuje?

- Sunčano. Bez padavina.

Razgovarao: Borislav Miljanović, snimio: Nebojša Babić, obrada: Yugopapir (Huper, jul 1992.)



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)






Labels: , , , , , ,