"Oseća se kao bačene hlače na cesti. Samo mnogo čita i gleda. Gleda, između ostalog, i šta rade sa Andrićem i Crnjanskim. Bez obzira na to kolike su njegove lične simpatije prema njima, ipak nema smisla. A oni su legli pre njega"
Krleža je došao u Beograd kad su počele generalne probe i ostao do premijere da bi sarađivao aktivno sa našim ansamblom.
Menjao je tekst, ublažavajući svoje mladalačke ideje o Nepoznatom, ali takođe usvajajući predloge i sugestije koje su davali reditelj Minja Dedić i glumci.
Oduševio nas je takvim elastičnim stavom za koji smo dotle samo čitali i slušali da odlikuje prave dramske pisce. Uopšte, ponašao se neposredno, kao čovek koji je u pozorištu kod kuće - i nije dozvoljavao da nas njegova veličina i autoritet opterete; naprotiv.
Umeo je uvek da oseti šta glumac radi, i da to uvaži, bez obzira na to da li se ta zamisao poklapala sa njegovom. Umeo je da se šali i da očinski brine o ljudima iz pozorišta.
Takvi utisci o njemu su se vremenom sve više potvrđivali, preko uloga koje sam tumačio prema njegovim tekstovima - od "Kolumba" preko Doktora u dramatizaciji romana "Na rubu pameti" u režiji Mate Miloševića, do ekranizacije pripovetke "Cvrčak pod vodopadom", tj. filma "Put u raj" u režiji Marija Fanelija itd.
Cela zbirka anegdota bi se mogla sastaviti, naročito o vremenu kad se u Zagrebu 1970. godine snimao Put u raj i ja boravio tamo više nedelja, susrećući se stalno sa Krležom, koji je dolazio na snimanje, popravljao dijaloge, šetao i ćaskao sa nama.
Ali, ja sam izdvojio ovde samo naše poslednje viđenje, kada sam sa urednikom TV Beograd Slobodanom Novakovićem posetio Krležu radi dobijanja dozvole za ekranizovanje dramatizacije Na rubu pameti.
Tog istog dana, u avionu sam zabeležio najvažnije delove razgovora.
28. februar 1981, Zagreb, Gvozd 23
Pred vilom mercedes ZG 02-68. Na ulazu nas čeka simpatična domaćica. Ostavljamo kapute i ulazimo u prostran kabinet. Miroslav Krleža sedi kraj pisaćeg stola. Ulazeći, rešio sam da mu se poklonim, naglašenije nego što je potrebno (glumačka navika preterivanja!)
- Ironjiju ponjal! - odvraća on na ruskom resko, negodujući protiv nečega što mu ovim gestom zaista nisam rekao: svi mu ponavljaju "kako dobro izgleda", a to nije istina, itd.
Da je rešio da se otvori, čak ispovedi, shvatio sam tek kasnije kada je podvukao:
- Ispovijedam ti se jer znam da imaš srce, a rijetki su ljudi koji ovdje dolaze da mogu sve to da kažem.
Ponavlja više puta da je njegova situacija grozna. Od 1977, četiri godine sedi u sobi. Bio je dva meseca u Tržiču, ali isto u sobi. Stanje je strašno, i pita se koliko će to trajati. Oseća se kao bačene hlače na cesti. Nije za ovo vreme napisao ni retka. Samo mnogo čita i gleda...
Gleda, između ostalog, i šta rade sa Andrićem i Crnjanskim. Bez obzira na to kolike su njegove lične simpatije prema njima, ipak nema smisla. A oni su legli pre njega.
Podsećam Krležu na našu šetnju Ilicom od Britanskog trga do Zrinjevca, za vreme snimanja Puta u raj, u jedno nedeljno podne.
I - pošto mu se mnogi ljudi javljaju i on im otpozdravlja, ja sam ga pitao da li ih sve poznaje, a on odrekao glavom:
- Ne, ja se sve više družim s mrtvima.
- Da, da, sjećam se toga. Ali sada mogu reći da su svi mrtvi, svi koje sam znao.
Pita li se da li da spali sav taj obimni materijal? Svoju dokumentaciju, dnevnike, beleške - kao što je jednom već učinio 1941, zbog mnogih kompromitujućih stvari "za one tamo u šumi", jer je on o njima dosta znao.
Onda je imao snage. Sada - bole ga zglobovi, a pita se i da li ima prava da to uništi.
Nadovezuje se na pominjanje rata i okupacije:
- Godine 1942, 23. septembra, stajali su pred mojim vratima Vice Rukavina i Iso Jurin, dva najkrvavija koljača. Poveli su me k poglavniku. Pavelić me je ubjeđivao da je dobro što sam ostao živ, jer u "revoluciji" se može svašta dogoditi.
Rekao sam mu da za to mogu zahvaliti doktoru Đuri Vranešiću, koji me je, zdravog i čitavog, po dolasku ustaša smjestio bio u duševnu bolnicu.
Sve što kažeš je politički
Pavelić se nasmiješio i rekao da nije samo doktor zaslužan za to - sa aluzijom kao da je on naredio da me ne diraju. Govorio mi je da sam veliki hrvatski pisac i da sam im potreban. Mogu pisati o svemu, ne mora o ustašama, već o Hrvatskoj i Hrvatima uopće.
Nudio mi je da postanem intendant Kazališta ili da idem na Univerzitet. Odbio sam.
Zatim me je gonio Gestapo...
A sa mladim Starčevićem, ministrom prosvjete, izdali su me nervi. Počeo sam da vičem - bio je to običan histerični napad. Rekao sam mu da će Njemačka izgubiti rat. Na to mi je on rekao da je, i pored toga, Hrvatska država, koja sada ima more i otoke.
Tu sam se raspukao. Starčević me nije prijavio, a da jeste, bio bi to kraj. Dvije noći sam čekao i osluškivao hoće li doći.
Žali se Miroslav Krleža da ne može da podigne šoljicu, knjigu. Bolovi i privezanost za stolicu.
- Čitam Tolstoja. Kad je umro, bio je od mene mlađi šest godina, a Dostojevski čak dvadeset devet. Strašno!
Na mahove se razvedri:
- Sa velikim simpatijama pratim tvoj pomalo luckasti, pomalo neodgovorni način...
Branim se da se ne bavim politikom: ja sam glumac - i to je sve.
- Sve što kažeš je politički... I zapamti da oni koji uzmu ulogu da promijene svijet ne vole duhovite ljude i one koji im stalno stoje na vratu.
Ne prolazi razgovor ni mimo umetnosti. Miroslav Krleža podvlači da je televizija adekvatan medij za glumce, jer su oni uvežbani, dok je smešno gledati nekog koji juri za svojom sintaksom koje nema ni u životu.
A film? Najviše voli Vajdu, Mikloša Janča i Polanskog, jer oni pričaju o nasilju, "a to je jedina inspirativna tema za umjetnost ovoga vijeka. Jer, ko o tomu ne priča otvoreno - taj laže i podvaljuje."
Skreće mi pažnju na svoju pesmu Membra disjecta. Smatra da ima izrazite kvalitete za glasno govorenje, mada možda nije "cijela lijepa".
Ispunio sam mu želju, možda prekasno, čitajući tu pesmu nedavno u jednoj emisiji TV-programa Petkom u 22.
Napisao: Ljuba Tadić (Nin, januar 1982.)
