Voja Brajović i Dragan Nikolić '75: O čemu su razgovarali Tihi i Prle u kafanskoj bašti Šumatovca...





Sećam se, prvu ulogu dobio sam od Žike Pavlovića. Igrao sam momka, pevača, bez sluha. Toliko sam se saživeo sa ulogom da ni danas nemam sluha. Stalno pokušavam da zapevam kao pre tog filma. Ne ide

Pred kafanom "Šumatovac", na ulici, ispred stare i nove "Politike" u letnje podne, razgovaramo o ljudskom poverenju i nepoverenju, o veri i neverici. U toj kafanskoj bašti skuplja se cvet naše umetnosti koji se vratio s letovanja, polovina je već ovde, druga polovina umetničke bašte još je na tom moru i na tim planinama. 

Ima neke simbolike u tome što o poverenju razgovaramo baš ovde, na berzi, gde se poverenje kupuje i prodaje. Ljudi ovamo dolaze da nešto popiju, da vide i da budu viđeni! Pored čuvenih umetnika, i umetnika koji prete da postanu čuveni, ovamo dolazi i nekakav divan mlad svet koji u viskiju, pivu, rakiji, kafi, i drugim pićima traže čas sebe, čas nekog drugog, ako su sebe već našli.

Razgovor postaje komplikovan i specifičan pa razmišljamo da se premestimo u Srpsku kafanu u istoj ulici, u kafanu koja je u podne mirna koliko je uveče nemirna.


Poverenje je stvar popularnosti



Naši sagovornici, Dragan Nikolić, glumac Ateljea 212, Prle iz emisije "Otpisani" i Voja Brajović, Tihi iz iste emisije i glumac Jugoslovenskog dramskog privlače izuzetnu pažnju prolaznika i prolaznica na sebe, deo te pažnje pada i na nas, pa se, razgovora radi, povlačimo sa ulice u kafanu.

Počela je i brza, obilna, letnja kiša koja našem razgovoru daje izuzetan, vlažan, privatan smisao.

Prvo pitanje je načelno. Koliko jedni drugima (ne) verujemo?

Dragan Nikolić ne veruje u fosile iz žirija. On sa koliko vedrim, toliko i ogorčenim osmehom, kaže:

- Ti matori profesionalci daju neodgovorne izjave. Pa, umesto da povuku izjave, povlače se iz žirija u koji su, bez većih razloga ušli.

Oni ne mogu da skrenu na sebe pažnju svojim prisustvom, pa je skreću, koliko mogu svojim povlačenjem.

Tako imamo dva zadovoljstva, prvo, zapanjeni smo otkuda oni u žiriju, i drugo, radujemo se što više nisu tu.

Krivo im je što su omatorili. Hoće da se podmlade, hoće da se vrate u svoju mladost, ali, to im je malo, hoće i film da odvuku u doba svoje mladosti.

Voja Brajović, Crnogorac rođen u Beogradu, živi, ne iz naročito ekstravagantnih razloga, u Valjevu. To mu, valjda, daje izuzetnu smirenost. Brajović zato kaže:

- Ne bih bio toliko strog. Mislim da je kulturna situacija vrlo dobro locirana. Ako jedan čovek nije u žiriju, mogao bi da bude na nekom drugom mestu. Pošto već zauzima i mesto i prostor, zašto da ne bude u žiriju. On mora negde da bude.

- Na pitanje da li ljudi imaju u njih poverenja daju različite odgovore.

Dragan Nikolić:

 - Ljudi imaju poverenja u mene. Sve što mi neko kaže u poverenju, ja pričam ljudima u koje ja imam poverenja. Tako kažem sve što znam i sve ostaje u poverenju.

Voja Brajović misli da je čak i poverenje stvar popularnosti. On je trenutno popularan tačno toliko koliko je i gledalište popularno kod njega.

- To je uzajamno. Dok ljudi imaju poverenja u mene, ja imam poverenja i u sebe i u njih.

- Kad se radi o apsolutnom poverenju Dragan Nikolić je oprezan:

- Samo u tatu i mamu. Više u mamu?

Voja Brajović pokazuje veću širinu. On veruje i u druge rođake i prijatelje. On apsolutno veruje u sve ljude i celu umetnost.


Zašto se svađamo mi, Arsa i Veca



Dragana Nikolića nervira taj Zira, (Adamović).

- Radio sam dva meseca, isključivo noću. Taj Zira koji noću spava, a danju ne zna šta da radi, napisao je kritiku o mom radu, nije me ni pomenuo. Mnogo je zločest. Ja sam bolji, mislim od njega. Zaslužio sam da me pomene. Nije. Ja njega, evo, pominjem iako nije zaslužio.

Voja Brajović misli da je Dragan, kao i uvek, preosetljiv:

- Mislim da je naša kritika potpuno normalna. Ako čoveka ne primeti jedan kritičar, primetiće ga drugi. Primetiće ga publika.

U razgovoru se dotičemo polemike koja je objavljena u našem listu. 

Prisećamo se da su Arsa Jovanović, reditelj Narodnog pozorišta i Velimir Lukić, Arsin i pozorišni upravnik, izmenjali neke srednje i neke teže reči.

Brajović misli da je normalno da se ljudi ponekad posvađaju. Posebno se raduje što se to nije dogodilo u njegovom pozorištu, ali, ima za ceo slučaj razumevanja.

I još mu razumevanja ostaje za sledeći slučaj. Dragan Nikolić je sasvim određen:

- Svi pravimo scene. Ponekad na filmu. Ponekad u pozorištu. Ponekad u životu. Kad scena ne uspe u pozorištu, uspe u životu! Sve je to stvar poverenja. Arsa nema poverenja u Vecu, Veca nema u Arsu, a ja nemam u obojicu.

Brajović proširuje stvar:

- Ja verujem i u Arsu i u Vecu i u Dragana. Poverenje je stvar kulture. Mislim da je naša kultura dobro locirana i da se stvari neverovatno razvijaju. Mislim neverovatno dobro. Svi ćemo se i međusobno i sa tim pomiriti. To je pitanje vremena. A kad je pitanje vremena, čekajmo i odgovor vremena.

Dragan ima gotova rešenja:

- Ne znam zašto se svađamo. Veca već dugo ništa nije napisao. Mogao bi od svoje svađe sa Arsom da napravi komad, dva. Mogao bi tu stvar da da Ateljeu, ja bih se potrudio, svojim autoritetom naravno, da ta stvar kod nas prođe.

Možda bih lično stvar i režirao. Sve imam u glavi. I podelu. Samo, za sada, ne mogu o tome još ništa da kažem. Ja ne govorim dok radim. Kasnije. Posle predstave.

(Osvrće se). Ne odajem svoje planove. Stotine ljudi imaju u glavi planove koje su mi ukrali. Pun je grad mojih planova.

Brajović iznenada, bez pitanja, razmišlja o poreskoj politici.

- Čovek može da snimi deset filmova godišnje. Da tako reći, za godinu, napravi životno delo. Recimo da za to dobije sto miliona dinara. Kad odbiju ono što nije njegovo ispadne da čovek ne može da živi ni dve godine od deset filmova. To jest, da od životnog dela ne može da živi ni dve godine. 

Ipak, ja mislim, da je naša umetnost vrlo dobro locirana, i imam poverenja u sve, u umetnost, u novine, u čitaoce, u publiku.

Ali, voleo bih da čovek, makar za životno delo, reši svoje probleme na dve godine. Ako u mene može da ima poverenje umetnost, mogu i poreznici. Čuo sam da se traže rešenja - ako se traže, naći će se. Ja verujem.

Dragan je zapamtio gde je stao i nastavlja:

- Žao mi je, ponekad sam skeptik. Od svih pozorišnih upravnica ja verujem samo u moju.

Dragan ponovo hoće da govori o tom Ziri. Kažemo da smo o Ziri već govorili. Priznaje da jesmo, ali hoće još! O njemu se uvek može govoriti.

Brajović kaže da ga, ako se o njemu može uvek govoriti ostavimo za drugi put. Odlažemo Ziru za drugi put. Dragan se slaže, ali moli da ga ne odlažemo daleko. Voli kad mu je Zira pri ruci.


Poverenje drugih, stvar shvatanja



Brajović priča da deca, mladići i devojke, kad ga vide u zastavi 101, bivaju malo razočarani. On ne zna zašto ga očekuju u većim i skupljim kolima. Ali, on to sportski podnosi:

- Moja namera da budem zadovoljan, neopoziva je.

Dragan se vraća iz nekog razmišljanja, on iznenada i uvereno kaže:

- Ja imam poverenja u mene. Ja meni verujem. Ali, nije uvek tako bilo. Sećam se, prvu ulogu dobio sam od Žike Pavlovića. Igrao sam momka, pevača, bez sluha.

Toliko sam se saživeo sa ulogom da ni danas nemam sluha. Stalno pokušavam da zapevam kao pre tog filma. Ne ide.

Brajović gleda na celu stvar iz svog ugla:

- Ne znam da li sam vam rekao da sam zadovoljan. Ništa mi ne fali. Sve to dolazi iz moje vere da je umetnost vrlo dobro locirana. Ako danas negde nešto škripi već sutra ćemo to podmazati. Bilo bi mi teško da patim od neverice. Smetalo bi mi da spavam. A ja i u snu verujem.

Dragan iznenada kaže, vrlo kategorički:

- Ja verujem u Cicu Perovića!

Ispalo je da sva trojica verujemo u Slobodana, Cicu, Perovića. To nas je obradovalo. Sve se može kad se hoće.




Dragan je ozaren:

- Ja verujem u Seku, Ružu, Maju, Zorana, Taška, Buleta, Peru, Đoku, Mikiza, Maju, Ljubu, verujem u dekoratere, električare, scenografe, noću verujem i u Mila kelnera, verujem u Zemlju, u Evropu, u ceo svet. U sve verujem. Samo malo sumnjam u onog Ziru.

Podsećamo se da smo Ziru odložili za drugi put. Dragan se čudi. Zar već nije drugi put. Zar još nije vreme?

Brajović zaključuje:

- Poverenje u sebe je važno. Poverenje drugih, to je stvar shvatanja.

Kiša obilno pada. Prisustvuje kao četvrto lice našem razgovoru.

Dva izuzetna asa, naši poznanici sa scene govore vedro, samouvereno, onako kako priliči ljudima kojima život ide od ruke.

Njihov gard je vedrina. Idu iz dana u dan, iz filma u film, iz pozorišnog komada u pozorišni komad. Isključivo napreduju, napreduju, napreduju.

Zbog toga je razgovor s njima malo šašav, bez filozofske gorčine. Moramo gorčinu tražiti na drugom mestu. Ko traži gorčinu uvek će je naći. U njima je nema.

Daleko od svojih memoara iako već imaju mnogo uspeha, u divnim godinama kad se uspomene troše za kafanskim stolom i na drugim lepim mestima, deluju dobro i na mene, koju već pritiska iskustvo.

Dragan se izjašnjava, do kraja:

- Kad bi me streljali rekao bih: ne verujem u Boga. Dok sam živ verovaću u ljude.

Brajović završava naš razgovor:

- Moja odluka da budem zadovoljan neopoziva je! Ma šta drugo da vam kažem, ne verujte mi.

Odlazimo na tri strane. Bilo mi je lepo da razgovaram sa ova dva pametna asa koji ulepšavaju Beograd sa okolinom. Ulepšavaju svet.

Razgovarala: Danica Radović, obrada: Yugopapir (Duga, septembar 1975.)



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)






Labels: , , , ,