Mi radimo aranžmane na sledeći način: postoji osnovna ideja za pesmu i onda uzmemo, poslednja iskustva su takva, četvorokanalni magnetofon i kod kuće radimo aranžmane. Svaku ideju lepo snimimo i odbacimo sve ono što nam se ne sviđa. Ranije smo radili na isti način, samo bez magnetofona, pa je taj proces trajao znatno duže. Ima tu i kiča i lepih stvari. U principu, nama se kič sviđa
Ambiciozniji analitičar
bi mogao da povuče paralelu između početka sedamdesetih i
osamdesetih (1971-1975 i 1980-81). Teen-magazini upravo ovih dana
doživljavaju svoju punu ekspanziju, organizujući dvanaestočasovne
svirke svojih favorita ... I da ne poseduju kakvu-takvu kontrolu nad
svojim radom, Laki pingvini bi mogli biti okarakterisani kao
modernizovana verzija Bay City Rollersa, čiju kompoziciju "Yesterday
Hero" imaju u svom repertoaru - ili je to samo odavanje pošte
adolescentnim junacima?
Međutim, predistorija grupe je bila znatno
drugačija: 29. novembra 1979. u velikoj sali "Pinkija" organizovana je jedna od najsmešnijih manifestacija u istoriji
jugoslovenskog rock'n'rolla: punk-maskenbal ...
Srđan (basista): Tada
smo nastupili kao nova tendencija u jugoslovenskom rocku.
- U kojoj ste postavi bili
tada?
Đorđe (pevač): Bili
smo ja, Mića i Srđan, od ovih ljudi koji su sada u grupi. Tada smo
nastupili u tradiciji najboljih londonskih, i uopšte britanskih
punk-sastava. To je bio jedan opšti haos na sceni. Mi smo rušili sve
mikrofone, pljuvali publiku... Imali smo četiri pevača, tri igrača
sa kišobranima, sa nekim alatkama ...
- Šta ste izvodili?
Đorđe: Pa, našu pesmu,
"Možda možda"! Ali, nije bila uopšte ni nalik na ovu sadašnju
verziju, samo je bas-deonica ostala ista.
- Koliko puta ste vi menjali svoje muzičke stavove, toliko puta se i ta pesma menjala?
- Koliko puta ste vi menjali svoje muzičke stavove, toliko puta se i ta pesma menjala?
Mića (ritam-mašinista):
Upravo tako. Ovo je sedma varijanta, a imamo i jednu noviju.
Problem sa matricama
 |
| Đorđe Dragojlović |
Đorđe: Ono u "Pinkiju"
je bilo prvo, ali to je bilo čisto fore radi.
I pre toga, kad odemo zajedno na ekskurziju, na izlet ili tako negde, pa uzmemo gitaru ... pa onda ne sviraš samo tuđe stvari, nego počnemo da improvizujemo i neke svoje.
Od ovih to nije nijedna ...
I pre toga, kad odemo zajedno na ekskurziju, na izlet ili tako negde, pa uzmemo gitaru ... pa onda ne sviraš samo tuđe stvari, nego počnemo da improvizujemo i neke svoje.
Od ovih to nije nijedna ...
I to ne samo one pesme koje
su vezane za rock-muziku, nego i narodne i zabavne, sve što može uz
gitaru da se peva i svira.
- Petnaest hiljada prodatih
ploča nije veliki broj za dva velika jugoslovenska hita, koje su
progutali radio i novine.
Mića: Zato što se tek
sada ploča pojavila u ostalim krajevima. Evo, recimo, Beograd, od
decembra pa do sad, prošlo je deset meseci, i to je maksimum što
može jedan hit da postigne. "Možda možda" se otprilike
pojavila kad i ona stvar od Boe "Jer ljubav je", sećaš se
te stvari?
Mislim, da li se sećaš te pesme?! "Možda možda"
se i dan danas pušta i sluša.
- Nove pop-grupe su donele
shvatanje da u njima ne može da postoji tako jaka individualnost
koja bi mogla da bude idol obožavaocima.
 |
| Milan Bubalo |
To uopšte ne kvari naše odnose u grupi. Ipak, svi smo
dovoljno odrasli da neke stvari shvatamo. Mislim, da meni bude krivo
što njemu pišu devojčice a meni ne!!
- Koristite se matricama
...
Saša: Probali smo sa
njima, i ne volimo ih previše. Problem sa matricama je u tome što
su one jako pametna stvar, ali ne ovde. To je dobro tamo gde sve
funkcioniše kao sat, a matrice samo upotpunjavaju zvuk, što je jako
lepo.
Ali, mnoge naše prethodne svirke su više bile delo naše
improvizacije, jer smo sami sebi nameštali razglas. U stvari,
matrica može samo da ti smeta, jer nje nema u monitorima ili je loše
snimljena, pa se izgubiš u trenutku.
One kod nas još uvek postoje
zato što smo krenuli bez Miće, svirali smo nas trojica uz pomoć
matrica. Inače, planiramo da ih negde u januaru sasvim izbacimo iz
upotrebe.
Mića: Na tim matricama
je snimljena ritam-mašina koju
je apsolutno nemoguće raditi uživo.
Časlav (gitarista): Nema
toliku memoriju da stanu sat i deset minuta programa.
Mića: Drugo, ne može da
se podešava tempo, to je vrlo pipava stvar. Malo pomeriš ručicu i
onda se cela stvar poremeti, tako da je bolje sve staviti na traku i
dobiti bolji zvuk. Konkretno, u ovoj turi koncerata sviram preko
matrica, tako da se upotpunjuje ta neka ritmička baza.
Šta je sad ovo?
 |
| Aleksandar Rodić |
Đorđe: U principu, kome
to ne smeta taj se neće
ljutiti, a onaj ko je došao da ti lovi greške, njega će to
pogoditi. Takvi ljudi su za nas nevažni.
- Gitarski solo u pesmi
"Možda možda" sigurno spada među najinteresantnije
instrumentalne ispade u poslednjih nekoliko godina, bar kod nas.
Časlav: Taj solo je prva
verzija ove pesme, to nije solo, to je bio sav aranžman za gitaru.
Kroz celu pesmu je išla gitara i to je Srđan svirao još od 1979.
Ja tada nisam bio u grupi...
Verovatno bi neke druge ljude bilo
sramota da to odsviraju. Nama je to izgledalo simpatično.
Ljudi u
studiju, kad smo snimali, čudili su nam se:
"Šta je sad
ovo?!"
Ne, nisu se smejali zlonamerno, bili su to ljudi koji su
se našli u studiju, snimatelji.
To je bilo kod Enca Lesića, za
demo-verziju, baš ono:
"Što je ovo blesavo!"
I tako je to
ostalo.
Ne patim od toga da budem gitarski heroj, niti obraćam
pažnju na to što će neko da kaže:
 |
| Časlav Stanković |
- U jednoj radio-emisiji vi
ste birali muziku, i to uglavnom onu iz šezdesetih godina, koja je
karakteristična po kič-aranžmanima. Takođe, omot vašeg maxi-singla
je urađen u kič-maniru, šareno se oblačite, a, sa druge strane,
imate vrlo minimalističku svirku.
Saša: Što se tiče te
minimalističke svirke, ona nije naše delo. To nije izašlo iz nas i
u tome je naša krivica. Sada bi sve to izgledalo malo drugačije.
Mi
radimo aranžmane na sledeći način: postoji osnovna ideja za pesmu
i onda uzmemo, poslednja iskustva su takva, četvorokanalni
magnetofon i kod kuće radimo aranžmane.
Svaku ideju lepo snimimo i
odbacimo sve ono što nam se ne sviđa.
Ranije smo radili na isti
način, samo bez magnetofona, pa je taj proces trajao znatno duže.
Ima tu i kiča i lepih stvari. U principu, nama se kič sviđa.
Đorđe: To smo mi hteli,
da naš omot bude malo moderniji kič. Koliko ja vidim, svako od nas
se oduševljava kičem, kako se producira Bucks Fizz i ostalo, svi
volimo to, omote, šareno oblačenje, to je ono naše.
A, što muzika
nije takva!?
Pa nije to samo po pitanju producenta, studija ili nečeg
sličnog. Nismo mi još grupa takvog formata da možemo da angažujemo
gudački kvartet ili orkestar od deset, petnaest članova, da bi ih
snimili u svojoj pesmi, ili duvače i ostalo.
Omnibus pesma
 |
| Srđan Đurić |
Časlav: Što se tiče
ove tri stvari koje su jedine do sada snimljene, one su baš
najminimalističkije. Tako se potrefilo, naročito ova "Šizika"
ili "Devojka iz svemira".
Slučajno smo ih odabrali. Imamo
neke druge kompozicije u kojima violine idu od početka do kraja.
Taj
izbor pesama navodi slušaoca na takav zaključak, što je sasvim
ispravno. Međutim, ima na albumu pesama koje će baš da se slože i
sa omotom i sa našim oblačenjem.
Saša: Na osnovu
maxi-singla ne može da se stekne prava slika o našem materijalu.
- Zašto nema logičnog
razrešenja u pesmi "Možda možda"?
Đorđe: Da budem iskren,
bila je prvo urađena ta matrica koja je 80% od one prve verzije koju
smo svirali pre tri-četiri godine. Puno toga se izgubilo usput, ostao
je samo naslov pesme. I ritmika je uznapredovala od: 3,2,1, polazi!
I tako, padne ti ideja, nije bilo smišljeno da bude samo pesma o
sukobu njega i nje, nego da bude malo šareniš, kao što je šareniš
na omotu.
Otprilike: omnibus pesma.
I sada, ispalo je da su tri
strofe u vezi slučaja njenog i njegovog razgovora, a četvrta je
strofa zbog same metrike stvari, jer mi je instrumentalna osnova
unapred bila data, i tako je ispala nevezana za ove tri prethodne.
Nikakva namera nije postojala: sad ću napisati ove strofe ovako, a
četvrta će biti sasvim odvojena, da to bude malo ludo.
Nego,
jednostavno završio sam onu priču i falila mi je jedna strofa i u
nju sam stavio drugu radnju. Nisam video ništa loše u tome.
Fina nota ironije
- Ko su vaši heroji?
Đorđe: Volim pop-grupe
šezdesetih i sedamdesetih godina: T. Rex, Bay City Rollers, Sweet,
Slade, ali ne mogu da kažem da se ložim, da lepim njihove slike na
zid. Drago mi je da ih čujem, zbog one atmosfere koju proizvode,
zbog njihove publike.
Oni su uspeli da pridobiju tu mladu publiku
koju bismo mi hteli da vežemo uz sebe, i postoji ta sličnost između
profila njihove i naše publike, a ne u muzici.
A od ovih novih
grupa: Wham, Yello, Spandau Ballet obožavam.
Časlav: Baš zbog te
njihove tvrdoglavosti i neobaveznosti.
Tvrdoglavo rade šta god im padne na pamet.
Tvrdoglavo rade šta god im padne na pamet.
Saša: Oni su mogli
komotno da izdaju tri albuma sa petnaest hitova.
Srđan: Postoji i jedna
fina nota ironije u svemu tome što oni rade.
Đorđe: Prosto se diviš
tim ljudima kako uspevaju da otkriju duhovite pojedinosti u muzici
drugih ljudi, pa to lepo sakupe sve kod sebe, stave u svoju pesmu i
prezentiraju to, i ti otkrivaš u tome toliko stvari...
Kad slušaš
njihovu pesmu, pa se prisetiš neke druge i kažeš: jaooo, ovo je
odavde, ovo je odande. Inače, oni kradu mnogo stvari iz nemačkih
disko pesama.
Razgovarao: Saša Radojević (Džuboks, decembar 1983.)
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)
