Tako se u jednom trenutku Petar Popović, čovek bez čije se pomoći jedan ovakav koncert verovatno ne bi mogao zamisliti, pretvorio u bolničara - na rukama je prenosio poluonesvešćene devojčice do sigurnijeg mesta, pokraj nas, i tu je intervenisala ekipa lekara
Za Gorana Bregovića i "Bijelo
dugme" koncert kod Hajdučke česme predstavljao je dvostruko
iskušenje: ne samo da je trebalo vratiti poverenje publike,
nagriženo višemesečnim stagniranjem grupe u kreativnom smislu i
razvodnjenim konceptom trećeg albuma, već su i odnosi u samom
sastavu počeli da se svode na pitanje održavanja rok mašinerije
koja sopstvenim snagama nije više bila sposobna da prati inercijom
određeni red vožnje.
Prvi put posle trogodišnje suverene vladavine
nad osećanjima i energijom mladih Jugoslovena, Bijelo dugme je
izgubilo samopouzdanje, ali ne i sposobnost priznavanja svojih
pogrešaka.
Njihov status zahtevao je preokret, ali na nivou - ne običan koncert začinjen sentimentalnošću i lažnom patetikom oproštaja, ne muzički testament Gorana Bregovića, već DOGAĐAJ koji će prevazići sve što je po intenzitetu do tada moglo da se veže za njihovo ime.
Prvi put posle trogodišnje suverene vladavine
nad osećanjima i energijom mladih Jugoslovena, Bijelo dugme je
izgubilo samopouzdanje, ali ne i sposobnost priznavanja svojih
pogrešaka.Njihov status zahtevao je preokret, ali na nivou - ne običan koncert začinjen sentimentalnošću i lažnom patetikom oproštaja, ne muzički testament Gorana Bregovića, već DOGAĐAJ koji će prevazići sve što je po intenzitetu do tada moglo da se veže za njihovo ime.
Ipak, ni u najsmelijim snovima niko od
prisutnih nije mogao da nasluti dimenzije te nedeljne zabave u
Beogradu.
Za organizatore to je bila situacija u kojoj se sve
dešavalo na ivici eksplozije, za Bijelo dugme -
najčarobniji eliksir u karijeri, za publiku najubedljiviji provod u
tradicionalno osiromašenom beogradskom letu.
Kao da su svi akteri
svesno nosili na sebi određeni rizik, ulažući ga u zajednički
magijski obred i izlazeći iz njega očišćeni, sa olakšanjem koje
donosi dobro obavljeni posao.
Bilo je vrlo uzbudljivo na samoj
pozornici i oko nje tog toplog avgustovskog popodneva...
Muzika nije više bila u prvom planu
Još dok smo se polako probijali kroz gust saobraćaj na domak Miloševog Konaka, razmišljajući gde da smestimo staru "škodu" koja nas je, brzinom hoda, nosila kroz šarenoliku, užurbanu gomilu, bilo je jasno da se priprema nešto sasvim drugačije od uobičajene vikend atmosfere.
Zajedno sa dvojicom kolega iz Studija B (beogradska
lokalna radio stanica), naoružan kasetnim magnetofonom i malom
primopredajnom stanicom koja je trebalo da nam omogući javljanje sa
lica mesta, provlačio sam se između mladića i devojaka u
farmerkama, sa majicama na kojima se upadljivo crveneo osmeh i natpis
"Eto, baš hoću!", prolazio pored roditelja koji su svoju
decu nosili u naručju ili ih, zbunjene, držali za
ruku.
Dugmad najrazličitijih dimenzija, prišivena ponekad na vrlo
smela mesta, simbolično su potvrđivala pripadnost jednom pokretu
koji se poodavno oteo racionalnim razmišljanjima i analizama.
Oni
koji su od Bijelog Dugmeta stvorili nacionalni fenomen bili su čvrsto
uvereni da im pripada još jedno veče i nimalo nisu pogrešili.
Ono
što je dolazilo treba po mnogo čemu shvatiti kao trijumf publike,
kao činjenicu koja snagom svoje neposrednosti baca u zasenak sve
prividne razloge okupljanja.
Muzika nije više bila u prvom planu i
malo je bilo onih koji su tu očekivali neko iznenađenje ili novost.
Već samo prisustvo dovoljno je određivalo stav i nije bila potrebna
nikakva dodatna atrakcija da bi sam događaj dobio na ubedljivosti.
Naravno, bilo bi neumesno tvrditi da bi
ideja o organizovanju ovakvog koncerta naišla na tako veličanstveni
odziv da glavna zvezda večeri nije bila grupa Bijelo dugme. U ovom
trenutku oni su još uvek najprivlačnije ime domaćeg rok zbivanja,
bilo da se sa senzacionalističkom strašću razglaba o njihovoj
budućnosti ili nostalgično prekopa njihova prošlost.
Ono što je
i Bijelom dugmetu i publici bilo potrebno je afirmacija sadašnjosti,
i celo veče je proteklo kao himna trenutka, kao potvrda vitalnosti
jednog mita koji je premlad za umiranje.
Radio, televizija, film,
štampa, svi mediji kao da su odjednom shvatili gde leži esencijalna
snaga rok rituala i po prvi put se osetilo da samo učestvovanje daje
mogućnost objašnjenja (ako je ono uopšte potrebno), bez unapred
formiranih mišljenja i dilema u stilu "treba li nam to ili ne".
Nešto posle 17 časova uspeli smo da
se probijemo do same pozornice ne baš velikih dimenzija, podignute
na levoj padini udoline kod Hajdučke česme.
Već tada nikakve
vidljive barijere unaokolo nije bilo (docnije sam saznao da je
postojala improvizovana ograda koja je "podlegla" pod prvim
naletima) i moglo se naslutiti kakve sve neprijatnosti očekuju one
malobrojne koji su se zaista starali o održavanju, kakvog - takvog
reda i normalnog odvijanja programa.
Gomila samozvanih "čuvara"
i onih koji su se osetili pozvanim da budu u neposrednoj blizini
događaja samo je povećavala nervozu i napetost.
U tim okolnostima izgledalo
je najbezbednije smestiti se u pozadini pozornice, iza kompleta
bubnjeva, dok nam je leđa "čuvala" velika tabla sa
stilizovanim staklenim slovima "Bijelo dugme".
Što je veče
više odmicalo, ta konstrukcija iznad naših glava polako se
pretvarala u Damoklov mač, uz ljuljanje i pucketanje pod težinom
svih onih koji su očigledno mislili da je pozornica jedino mesto za
koje vredi žrtvovati čak i sopstvenu glavu.
Trijumf bez rizika
Naravno da u takvim
okolnostima nije bilo jednostavno uvek se koncentrisati na događaje
pred nama, tim pre što je pritisak nepregledne mase spreda počeo
ozbiljno da ugrožava sve one koji fizički nisu bili dorasli
situaciji.
Tako se u jednom trenutku Petar Popović, čovek bez čije
se pomoći jedan ovakav koncert verovatno ne bi mogao zamisliti,
pretvorio u bolničara - na rukama je prenosio poluonesvešćene devojčice do sigurnijeg mesta, pokraj nas, i tu je intervenisala ekipa
lekara.
Srećom, (jer sreća je u ovakvim okolnostima zaista bila
neophodna) nije došlo do većih incidenata i pored toga što je
muzika nekoliko puta morala da bude prekidana radi smirivanja atmosfere.
Poslednji sat
koncerta Bijelo dugme je bukvalno bilo opkoljeno sa svih strana -
najmanje stotinu ljudi tiskalo se na skučenom prostoru između
kablova, pojačala, konzole sa svetlima koja se preteći njihala, dva
pozamašna bureta sa suvim ledom, filmskih i televizijskih kamermana
koji su se borili za što neverovatnije uglove, ushićenih devojčica
što trepere već pri samoj pomisli na blizinu svojih heroja.
Iznad nas, na
okolnom drveću grozdovi sačinjeni od onih koji su svoju radoznalost
kombinovali sa veštinom penjanja.
Često su nas podsećali na svoje
prisustvo suvim odlomljenim grančicama.
Provesti čitavih pet časova u tom
kotlu, suočen sa latentnom (i na svu sreću retko ispoljenom
fizičkom) energijom nekoliko desetina hiljada prisutnih - nije stvar
koja se lako zaboravlja.
A muzika, pitate se?
Sve ono što je
prethodilo Bijelom dugmetu imalo je nezahvalnu ulogu "zagrevanja"
i pripreme za centralni događaj večeri, ali bi nepravedno bilo
ispustiti grupu "Leb i Sol" iz Skoplja, koja je vrlo autoritativno izvela nekoliko
instrumentalnih numera oslanjajući se često na neparne ritmove
preuzete iz narodnog melosa makedonskog podneblja i veštinu svog
gitariste.
Grupa "Tako" i "Zdravo" iz Beograda pokušale su, svaka na svoj način, da
prikriju nedostatak originalnosti u žanru koji su odabrale, dok je
Bijelo dugme, ponovo u starom sastavu, zvučalo baš onako kako su
mnogi i očekivali.
Način na koji su predstavili svoju muziku
govorio je rečito o njihovoj želji da ne osvajaju nove pozicije
već da potvrde stare, i mada bi taj teorijski konzervativizam u
nekim drugim okolnostima zvučao kao "igra na sigurno", ovde
se on, kvantitativno toliko proširen i podržan, pretvorio u trijumf
bez rizika, ali i bez osećanja podilaženja publici!
Bregović i
njegovi Bosanci, iako primetno uzbuđeni, reklo bi se čak dirnuti
neočekivanim spektaklom čiji su povod oni sami, prošli su kroz
dvočasovni program sa odlučnošću očajnika svesnog činjenice da
mu od sledećeg poteza zavisi dalja sudbina.
Međutim, imali su
dovoljno snage da ne podlegnu toj grčevitoj dilemi i mada je ovom
njihovom povratku na trenutke nedostajalo prave spontanosti i
oduševljenja, ono što je preostalo bilo je dovoljno da odagna zle
slutnje.
Od ovog koncerta karijera Bijelog dugmeta je ponovo samo u
njihovim rukama!
Napisao: Sloba Konjović, obrada: Yugopapir (Džuboks, oktobar 1977.)
*****
U nedelju 28. avgusta gradska vreva
zahvatila je i njega. Tog dana Topčider je bio poprište neobičnog
glasanja. Glasalo se za najpopularniju našu grupu otkako su
električne gitare došle u ove krajeve.
Glasalo se - nogama.
Još od ranog popodneva, u početku
neosetno, a što je vreme odmicalo sve upadljivije, narod se kao voda
niz levak slivao iz svih pravaca ka Topčideru.
Pravac - Hajdučka
česma.
Iz aviona, preko radija i novina obaveštena masa, polako i
sistematski, popunjavala je svaki komadić slobodnog prostora oko
improvizovane bine.
Mesta za one koji su stizali bilo je
sve manje, čak je i drveće bilo zaposednuto.
Već oko 17,30 teško se
moglo naći iole pristojno mesto sa kojeg bi se samo i nazrela bina.
Grupe čiji je zadatak bio zagrevanje
publike već su počele svoj potpaljivački posao i uglavnom bile
samo lako predjelo za izgladnelu publiku.
Glavna poslastica tek je
trebalo da dode.
Iznad mase koja je svojom veličinom i
sama bila zaprepašćena lebdeo je dah iz hiljadu tela, duvanski dim
i isparenja.
U Topčideru, gde popodne bez obzira na datum ne pomaže
ni džemper, bilo je vraški vruće.
Kada je čas kucnuo ništa nije moglo
da zadrži masu u kojoj su mnogi sedeli (prilično neudobno) i preko
tri sata. Svi su poustajali i zbili se. Hiljade su nagrnule ka bini.
Da nije bilo milicije i vojske svašta je moglo da se desi ...
Da su, recimo, umesto njih red
uspostavljali "anđeli" sa Dušanovca, Čubure ili Dorćola - Altamontska tragedija mogla je da bude reprizirana kraj Hajdučke
česme.
A kraj nje sve je bilo u duhu hajdučije
i narodnih pesama: da su se "dugmići" svi u so pretvorili - ne bi masi ni ručak osolili, a da je iz neba rosna kiša pala - ne bi pala na zemljicu crnu, već na publiku i "jeans"
odeću.
Goran i drugovi zaplenili su naše uši
i poharali naša srca, gađajući nas svojim kompozicijama u
najslabija mesta. Ako je do sada i bilo tajne u njihovom uspehu - ona
je te večeri otkrivena.
Svi smo znali svaku, apsolutno svaku pesmu
iz njihovog repertoara - od prvog Željkovog krika do poslednjeg tona
sa Goranove gitare!
Masa je poslušno pevala, šaptala,
vrištala i uzdisala, zavisno od pesme, zajedno sa Željkom koji je
vozio rok-mašinu "Bijelog dugmeta" bez zastoja i pauze, od
početka do kraja.
Narod se dizao, igrao, sedao i gađao
svim i svačim one koji su mu smetali da vidi binu.
I naravno -
uživao.
Posle koncerta kod Topčiderske česme
mnogi se verovatno pitaju koji je razlog njegovog nesumnjivog uspeha.
Svakako to da se nikada bolje nisu uklopila četiri bitna elementa za
svaki javni skup, koncert pogotovu.
- VREME, u vidu divnog sunčanog dana što je došao posle niza tmurnih i kišnih.
- MESTO, stvoreno da primi neograničen broj gledalaca, sa prijatnom hladovinom, mekom travom i relativno dobrim saobraćajnim vezama.
- PUBLIKA: mladi i oni koji se takvima osećaju, tek došli sa odmora, željni da se pre septembarskih obaveza još jednom lepo zabave.
- I najzad (u stvari - pre svega) IZVOĐAČI: sada već definitivno osvedočena naša najpopularnija zabavljačka formacija svih vremena.
Odlična kombinacija ova četiri
elementa, od kojih je ovaj poslednii svakako najbitniji, dala je
neverovatnu cifru od preko 70 000 posetilaca (po nekima čak 100
000), što svi naši festivali zajedno za poslednjih desetak godina
nisu uspeli da skupe - a ni mnogi fudbalski timovi!
Jugoslovenska verzija bitlsomanije
Ovim koncertom je
fenomen nazvan "dugmemanija" upotpunjen.
Od svog prvog nastupa u Beogradu pre
nekoliko godina, na istom mestu, do ovog poslednjeg (?) "dugmići" su prešli vrlo uspešan put i požnjeli
slavu kakvom se retko ko može pohvaliti.
Izazvali su burne kritike, oštre napade i
nezapamćene rasprave, ali i oduševljeni prijem kod publike koja ih
je podržavala.
Koreni i razlozi uspeha ovog sastava
leže u činjenici da se on pojavio u momentu kada je stasala, ili
stasavala, nova generacija publike.
Prva generacija rock muzičara (Korni grupa, Indexi, Tajm i drugi) u to vreme još uvek je svirala
okrenuta svojoj dotadašnjoj publici, mahom istih godina kao i oni.
No, ona ih je poprilično ostavila čim je završila školovanje i
okrenula se rešavanju bitnih, egzistencijalnih pitanja (zaposlenje,
karijera, stan, pokućstvo i sl.).
Ponašali su se kao francuska
vladarka Marija Antoaneta kojoj se gladni narod požalio da nema
hleba. Ona im je odgovorila: "Pa onda jedite - kolače!''.
Tako su i oni radili. Nudili su narodu
kolače, a njemu je kao hleb trebao rock'n'roll. I to čist, zdrav,
nekomplikovan, lako shvatljiv i po naški začinjen.
Za drugu generaciju publike sa ovakvim
zahtevima u pogledu muzike rodili su se i drugi muzičari.
Jedna
masovna potreba, i još masovnija želja našla je svoje zadovoljenje
u "Bijelom dugmetu".
Doživeli smo jugoslovensku verziju bitlsomanije - zakasnelu doduše, ali za naše uslova ništa manje burnu!
Njen
vrhunac, verovatno, bio je kraj Hajdučke česme.
Možda ostale okolnosti pod kojima se
ovaj koncert održao i nisu važne, ali treba ih makar spomenuti.
Najzad je zbog jednog pop koncerta
promenjen režim saobraćaja, što se do sada dešavalo samo uoči
velikih sportskih događaja, parada i sličnih masovnih
manifestacija, ali zbog muzike - nikada!
Uvedeni su i posebni autobusi za
prevoz mnogobrojne publike što je, ne samo iz Beograda već i iz
drugih republika, navalila u Topčider.
Mladi Beograđani su se toga dana
podelili na one koji idu na koncert i na one koji ostaju.
Sa njima su
pošli (javno, ali i tajno) i njihovi roditelji, da iz prikrajka
posmatraju svoju "zabludelu" decu i njihove idole.
Štampa se utrkivala ko će pre
objaviti vest ili članak u sutrašnjim novinama i uz to dati
merodavnije tumačenje fenomena nazvanog "Koncert kod Hajdučke
česme".
Sam koncert, osim što je zabavio
publiku, bio je dobra pouka mnogim muzičkim urednicima, direktorima festivala,
producentima, muzičkim i "muzičkim" kritičarima i
novinarima.
Iako će svaki od njih imati svoje, i verovatno
različito, tumačenje onog što se zbilo u Topčideru, svakako su
spoznali da je publika koja se u njemu okupila - ona, koju će morati
(hteli-ne hteli) mnogo više da poštuju! A sa njom i njegovu muziku,
bez obzira na to ko je izvodi!
Muzika koju su potcenjivali,
nipodaštavali, prećutkivali, zaobilazili pa i zabranjivali bila je
jača od njih!
28. avgusta rock'n'roll se iskrcao u Topčideru, to je
bio njegov "D - day" za najširu jugoslovensku javnost.
Pred hiljadama ljudi, uz dim i svetlosne efekte, gromoglasno bučno,
nova muzika je izbila na svetlost dana i u centar pažnje.
Sticaj okolnosti hteo je da tome
najviše doprinese "Bijelo dugme". I zato oslobodimo se
navijačkih strasti i priznajmo - oni su ostvarili san mnogih a između
ostalih i onih koji su im na ostvarenju tog sna utrli put.
Svoj nastup "Dugmići" su
završili u stilu: "mama je legla i odavno spava, niko neće
znati da si bila s nama... "
No, tako je bilo samo u pesmi.
Majke i očevi su na prilazima
Topčideru kraj kola i ispred kuća brižnim (i uplakanim)
očima šarali po gomili koja se vraćala, ne bi li ugledali svoje "male". Znali su da su one (oni) bili sa njim.
Koliko nas je, dok smo se vraćali,
pomislilo: "Šta bih dao, dugmići - da sam na vašem mestu".
Pa makar za onih famoznih pet minuta.
Napisao: B. Minić, obrada: Yugopapir (Džuboks, oktobar 1977.)
 |
| (3. deo): Izvještaj sarajevskog Vena (1977) |
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)
