ORA Beograd - Bar 1972: Menjam sobu sa pet brigadira za sobu sa - jednom brigadirkom

Orhideja (16) iz Zagreba i Nenad (17) iz Banja Luke neprestano se drže jedno uz drugo kao da se plaše da se ne izgube. Dok Nenad stražari pred štabom, Orhideja sedi uz njega da mu ne bude dosadno kao u Banja Luci i usput se "cepa" od smeha, jer Nenad zna toliko dobrih "štosova" 

Odmah valja reći: rad na trasi nije nimalo lak. Novopečenim brigadirima, a takva je većina, mahom tek stasalim dečacima i po kojoj devojčici, u početku je pijuk težak, a kamoli kubici vlažnog šljunka koje treba "iskrampati" za šest časova efektivnog rada. Na dečačkim dlanovima žuljevi se i stvore i popucaju: boravak u naselju nije ništa romantičniji. 

Na legendarnoj Jabuci kod Prijepolja, gde je smešteno devet brigada ORA Beograd - Bar 72, režim je maltene kao u kasarni: između četiri izjutra i deset naveče, između ustajanja i leganja, brigadiri tri časa putuju do i sa trase, šest časova rade, najmanje čas stoje u raznoraznim zborovima, čas i po provedu na igranci, disko-klubu ili uz logorsku vatru, barem dva časa uređuju naselje...

Pa i ono malo slobodnog vremena koje im preostane, ukoliko ih ne zadesi nesreća da budu "požarni" pred glavnim štabom ili WC-om i kupaonicama, vezani su za plato između baraka.

Prirodne lepote, udoban smeštaj i dobra ishrana nisu dovoljni da bi poneli jednu mladost. Ipak, brigade prebacuju norme: nekad za tri, nekad za trideset odsto. Ostaje otvoreno koliki bi učinak bio kad bi organizacija bila bliže duhu mladeži i razlozima koji su je doveli na akciju.

Anketa koja je prošle godine vršena po srednjim školama Srbije pokazala je da čak 68 odsto srednjoškolaca smatra radnu akciju privlačnom, dok će više od 12 odsto zasigurno obući brigadirske bluze, što je, s obzirom na mogućnosti organizatora, sasvim zadovoljavajuće.

Isto tako, novinske agencije ovih dana, dok spremamo ovaj tekst, javljaju da je odziv na ORA Beograd - Bar 72 van svih očekivanja: čak deset prekobrojnih brigada moraće da sačeka srećnije dane (sledeće leto) da bi se uhvatilo u koštac sa kubicima zemlje i dekadnim normama.

Propali izlet po sopstvenoj volji

Svetlana (20), student mašinstva, i Ljubiša (20), student elektrotehnike, iz niške brigade "Dobrila Stambolić", zabavljaju se već nekoliko godina. No, nisu došli na akciju da bi duže bili zajedno (sram ga bilo ko zlo misli!), već iz znatno prozaičnijih razloga: griže savesti.

Naime, Ljubiša je želeo pre četiri leta u Zagreb, na ORA "Sava 69", ali Svetlani se nije htelo bez momka, pa je Ljubiša ostao.

Ovog leta su obukli brigadirske bluze da bi ispravili tu nepravdu, a i more im je, kažu, iz Prijepolja bliže.

Jelena (20), student građevine, iz iste brigade, došla je na akciju radi drugarstva i da bi "pokušala da radi", dok Goran (21), student hernije, nikada nije bio na radnoj akciji, pa je došao da vidi kako to izgleda.

Stevo Vujanić je pozvan da učestvuje na jednoj radnoj akciji u Poljskoj, ali njemu je milija sopstvena zemlja.

Orhideja Potnar (16), učenica srednje tehničke škole iz Zagreba došla je da bi upoznala omladinu ("dobra je"), a njena dva druga iz brigade (o kojima će još biti reči), učenici za KV radnike, da bi izbegli obaveznu letnju praksu.

Lužijan Nenad (17), učenik industrijske škole iz Banja Luke, član brigade "Kozara", došao je na Jabuku jer mu je kod kuće bilo dosadno.

Jedna devojčica iz Vrbasa je došla da bi napakostila svojoj mami.

Nekolicina mladića je ovde zbog besplatnog sticanja vozačke dozvole.

Osim motiva Steve Vujanića - koji predstavljaju usamljeni glas davnih vremena kad su se uz skojevski patos, krilaticu Mi gradimo prugu - pruga gradi nas i parče bajatog hleba prebacivale dekadne norme kao od šale - razlozi brigadira s kojima smo razgovarali kao da zbunjuju.

Međutim, samo nepopravljivi idealisti mogu verovati da ova generacija može da živi istim impulsima kojima je živela poratna omladina.

Razlozi današnjih mladića i devojaka su razlozi jedne druge mladosti. Za nju dolazak na radnu akciju znači izlaz iz sopstvene kože, iz okova potiskujuće svakodnevnice, s nadom da će nova sredina biti milostivija prema njoj, da će se promenom životnog prostora naći pravi drug, prava devojka...

Kap vode na dlanu

"Svaka brigadirka je obavezna da aktivno doprinosi organizovanju ljubavnog života i rada u naselju" - glasi član 113 "Pravilnika" ORA Beograd - Bar 72.

No, neka majke, čije kćerke borave na Jabuci, ne očajavaju previše: "Pravilnik" sa ovim nedvosmislenim članom o obavezama birgadirki nije smišljen u štabu ORA, već u redakciji "Rovca", lista niške brigade, koji vode Radoslav Kostić, zvani Đera, Ljubiša Lazarević, zvani Laza i Željko Veselinović.

Ovo nije jedina seksualna provokacija tih nestašnih i veselih zakonodavaca.

U istom "Pravilniku" čitamo da uzurpiraju za sebe isključivo pravo da vrše sistematske preglede brigadirki, te da proglašavaju nepoželjnim u naselju sve što nosi (muške) pantalone.

Takođe se sumnja da su baš oni dali oglas sledeće sadržine:

"Menjam sobu sa pet brigadira za sobu sa jednom brigadirkom. Šifra: Jurcaćemo se po praznim krevetima". 

No, to niko ne može da im dokaže.

Sve, ipak, ostaje u relacijama krilatice koju su urednici "Rovca" stavili u zaglavlje jedne rubrike:

"U snu došlo, u snu otišlo".

Mada "Pravilnik" ORA preporučuje da poželjan odnos između mladića i devojaka bude u svakoj brigadi 1:1, majke baš nemaju mnogo razumevanja i ne puštaju rado svoje kćeri, tako da na petnaestak mladića na jedvite jade dolazi jedna devojka.

Pa i ta "kap vode na dlanu" kao da je došla s ubeđenjem da će na akciji njeno žensko dostojanstvo biti ozbiljno ugroženo i zauzima odbrambeni stav pre nego što iko od te petnaestorice, silom statistike predodređene da se trude oko nje, uspe da baci oko na nju.

Otuda i prilično apsurdna situacija: u naselju, u kojem sve vrvi od mladosti, nema tajanstvenih šetnji udvoje, držanje za ruke, poljubaca...

A kada i sretnete dvoje koji osećaju jedno prema drugom nešto više od drugarstva, oni pre čine izuzetak nego pravilo.

Orhideja (16) iz Zagreba i Nenad (17) iz Banja Luke neprestano se drže jedno uz drugo kao da se plaše da se ne izgube. Dok Nenad stražari pred štabom, Orhideja sedi uz njega da mu ne bude dosadno kao u Banja Luci i usput se "cepa" od smeha, jer Nenad zna toliko dobrih "štosova". 

Upoznali su se u menzi. 

Orhideja, kaže Nenad, nije htela da mi da hleba... 

Sledi dugotrajna prepirka da li je htela ili ne, tako da nismo uspeli da saznamo šta je posle bilo. 

Nenad je zatim rekao da je Orhideja fina, dobra i lepa devojka i sklopljeno je primirje. Njih dvoje će, zasigurno, imati po čemu da pamte svoj boravak na Jabuci.

Dok smo boravili među brigadirima, uspeli smo (što smatramo svojevrsnim podvigom) da pronađemo još dva para, u brigadi "Isa Sekicki" iz Vrbasa: Irenu (17) učenicu škole za KV radnike i Popa (23), studenta VPŠ, te Kseniju (16), takođe učenicu za KV radnike i Obrada (18), svršenog učenika ekonomske škole.

Međutim, oni samo nastavljaju ono što su započeli u Vrbasu...

Da ne bismo previše razglabali o onome što su nam demonstrirali na Vidikovcu (brdu koje se uzdiže uz samo naselje), reći ćemo samo da se dobro razumeju u blaže forme petinga.

Brigadiri su nepopravljivi

Prvi voz iz Beograda ka Baru krenuo je
30. maja 1976. godine

Na Vidikovcu smo sreli dan ranije još dva para. Sedeli su, pili pivo, pisali adrese na kutijama cigareta, sporazumevali se pantomimom i pokatkad otvarali rečnik.

Momci - Ismail Lotinac (18) i Dragan Drobnjak (19) iz Novog Pazara - vidno su se obradovali nailasku našeg reportera, verujući da će im pomoći da se nekako sporazumeju sa dražesnim Francuskinjama, 18-godišnjim Paskval i Katrin Ižel.

No, malo smo im bili od koristi.

Ipak, uspeli smo nekako da se sporazumemo s Katrin na mucavom italijanskom.

Katrin, studentklnja političkih nauka, i Paskval, studentkinja agronomije, došle su da bi videle kako izgleda Jugoslavija i da bi upoznale Jugoslovene. 

Naša zemlja im se sviđa, ali ih zbunjuju naši ljudi...

Katrin i Paskval se na Jabuci osećaju prijatno.

Nije im teško ni na trasi. Radile su u Francuskoj poslove u poljoprivredi, pa su navikle na fizički rad...

Palimo cigarete. Vetar duva i ni jednom od kavaljera ne uspeva da pripali, Katrin vadi atraktivan upaljač sa žeravicom i sve je u redu.

Ismail bi tako rado imao taj upaljač. Prenosimo to Katrin i ona, uz osmeh, obećava da će mu ga pokloniti kad bude polazila.

Razgovor dalje teče u stilu gledamo se pa se zaplačemo.

Ismail i Dragan pozivaju lepe Francuskinje u disko-klub. One se smeju i odbijaju. Žele samo da budu prijatelji.

Kažemo da su naši momci zbog toga tužni. Katrin je nestašno pogledala Ismaila. Ovaj se, pošto nije mogao da prati razgovor, široko osmehnuo. Sve je propalo.

Međutim, Katrin i Paskval nisu jedine strankinje na ORA Beograd - Bar 72.

Ima i nekoliko Dankinja, Irkinja, Engleskinja, dva Holanđanina i jedan Palestinac.

Mahom rade u niškoj brigadi, mahom studiraju sociologiju, kao 19-godišnja Elza iz Voskvila u Danskoj, i mahom su došli da vide kako izgleda jedna socijalistička zemlja i kakvi su ljudi u njoj.

Elza je puna komplimenata: naši mladići su simpatični, zgodni, učtivi...

Gotovo su svi naučili da kažu "zdravo" i "Beograd - Bar - to je naša stvar!" i na trasi zapinju iz petnih žila.

Strankinje, razumljivo, pobuđuju među brigadirima najviše interesovanja.

U njihovoj blizini naši momci kao da dodiruju daleke i strane svetove, u koje, možda, nikad neće kročiti.

Dok su se jednog popodneva brigade postrojavale, a naš se reporter spremao za odlazak, prišao mu je jedan "ranjenik", 18-godišnji Radoslav iz Prokuplja, i upitao ga da li je istina da strankinje bez stida leže gole pored muškaraca. 

"Ma lažu!", uzvratio je kao iz topa 14-godišnji Veroljub iz Smederevske Palanke. 

U njegovom, u tom trenutku čudno piskutavom glasu, kao da se osećala želja da ne bude u pravu.

Napisao i snimio: Miloš Pavičić, obrada: Yugopapir (Eva i Adam, avgust 1972.)

Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)

http://www.facebook.com/yugopapir

https://twitter.com/Yugopapir