Rad sa računarima zahteva potpuno drugačiji način razmišljanja od neke egzaktne naučne logike. Na primer, ako bismo naučno povezivali kućnu elektriku, trebalo bi lepo da sednemo i o svemu pomno razmislimo tako da sve proradi otprve. Razmišljajući programerski, sve bi trebalo povezati kako nam u tom trenutku padne na um, pa potom gledati koji će osigurač da iskoči
Specijalno izdanje
časopisa "Galaksija" - "Računari u vašoj kući"
- tiražni je hit na jugoslavenskom kompjuterskom tržištu. Kako
urednik te edicije, student elektrotehnike Dejan Ristanović,
objašnjava uspjeh "Računara" i kako procjenjuje
jugoslavenske kompjuterske potencijale?
Dejana Ristanovića
prekinuli smo u važnu posla. Tog popodneva dobio je novi štampač
EPSON MX 80 II i baš ga je iskušavao kada smo mu zakucali na vrata
(zvonce ne radi da ga ne bi dekoncentriralo).
Štampač povezan s
Dejanovim računarom BBC-B, kuca 80 slova u sekundi i svakako će
mladom beogradskom publicistu znatno olakšati pisanje tekstova o
kompjuterima.
Taj dvadesetdvogodišnji
student Elektrotehničkog fakulteta glavni je autor bestselera
beogradskoga znanstvenopopularnog žurnalizma "Računari u vašoj
kući".
Sjedamo za prenatrpani
radni stol i razgovor počinje.
START: Procjene o
broju računara u SFRJ kreću se od deset do stopedeset
tisuća. Izdanje "Računari u vašoj kući"
namijenjeno je ponajprije njihovim vlasnicima. Kako ste znali
odrediti nakladu?
RISTANOVIĆ: Štos
je u tome što ni mi nismo o tome imali pojma. Prvi broj "Računara
u vašoj kući" štampali smo u trideset hiljada primeraka.
Rasprodati su za dve nedelje, tako da smo morali da doštampamo
dvadeset hiljada i to smo prodali, tako da je na kraju napravljeno
ponovljeno izdanje prvog broja u još dvadeset i pet hiljada
primeraka.
Drugi je broj štampan
odmah u 50 hiljada, a kako je rasprodat, mislim da će se ovih dana
doštampati 25 hiljada.
Treći broj se pravi u 50
hiljada primeraka.
Da smo stvari malo bolje
procenili i štampali otprve po 100 hiljada komada, opet bi sve bilo
prodato, jer kad više nije bilo "Računara" na kioscima -
ljudi su ih razmenjivali i fotokopirali.
START: Što je to
što "prodaje" tu publikaciju po 200 novih dinara
primjerak?
RISTANOVIĆ:
Interesovanje za računarima je ogromno, pa samim tim i za svu moguću
literaturu na našem i stranim jezicima koja se može nabaviti. U
vreme kad je izašao prvi broj "Računara", prve
publikacije te vrste u nas, već je desetine hiljada ljudi imalo
mikrokompjutere.
Strani časopisi bili su
i tada dostupni, ali je osamdeset procenata njihovog sadržaja
sastavljeno od reklama.
Mi ne živimo u Velikoj
Britaniji pa da samo skoknemo do prve prodavaonice i kupimo neki
najnoviji interfejs ili modem koji se reklamira.
Ostatak tih listova
sastavljen je od jako dobrih tekstova za početnike, ali mislim da je
njima dosta muke što su se uhvatili u koštac sa računarom, tako da
im prevođenje predstavlja samo dodatnu neprijatnost.
Pravi kvalitet koji nam
nude te strane revije izvanredni su prikazi novih tipova računara i
periferijske opreme, ali je to ipak premalo za cenu lista i
poštanskih troškova koji se plaćaju u devizama.
Zato se kupuju "Računari
u vašoj kući".
150 hiljada vlasnika kompjutera u Jugoslaviji
START: Kada je na
Zapadu zanimanje za računare bilo toliko koliko je u nas danas?
RISTANOVIĆ: U
Evropi se ta prva faza oduševljenja računarima dogodila pre 5-6
godina, a u Americi dve godine ranije, što znači da mi po svom
starom običaju kasnimo za njima najmanje pet godina.
Danas je kućni računar
u Americi isključivo korisna stvar što je nama nepojmljivo.
Razvilo se, na primer,
čitavo jedno, neobično unosno tržište programa namenjenih
izračunavanju poreza, jer je za dobrog Amerikanca neophodno da u
svakom momentu zna koliko duguje državi.
Najjeftiniji takav
program košta 200 dolara!
START: Prije
nekoliko mjeseci i "Politikin svet" je pokrenuo
specijalno izdanje pod nazivom "Svet kompjutera".
"Ilustrovana Politika" ima redovnu rubriku o
računarima, "Radio TV revija" poklanja kompjutere u
svojoj nagradnoj igri, "Studio B" kreće s emisijom
o programiranju... Čitav jedan trend u beogradskom novinarstvu?
RISTANOVIĆ: Da,
samo je problem što se sve to dešava u poslednja dva-tri meseca.
Zakasnili su svi pa i "Galaksija", iako je edicija
"Računari 1" štampana još pre godinu dana. Očigledno je
da u pogledu tog nekakvog računarskog novinarstva kasnimo za svetom
5-8 godina.
Suma od, po mojoj
proceni, oko 150 hiljada vlasnika personalnih kompjutera u našoj
zemlji obezbeđuje sjajno tržište za izdavače.
Na žalost, oni to sporo
shvataju, mada sam čuo da i zagrebački "Sam"
priprema od Nove godine kompjutersku novinu.
Dok mi kod nas tek
pokrećemo nove časopise, u svetu su neki kompjuterski listovi već
počeli da se gase.
Jedan od njih je i
solidni "Computer Week", koji od prošlog meseca
više ne izlazi, jer nema prođu na već zasićenom tržištu.
U Americi je postojala
gomila časopisa o programabilnom džepnom računaru "Texas
Instruments 59" koji je počeo da gubi na popularnosti pa su i
oni morali propasti.
START: Kada je
predloženo da se prave "Računari u vašoj kući"?
RISTANOVIĆ:
Desilo se to na redakcijskom sastanku u aprilu 1983. "Galaksija"
je tada već više od dve godine imala redovnu rubriku o računarima
u kojoj sam ja pisao, pa smo konačno odlučili da napravimo i jedno
specijalno izdanje.
Ideja je bila da se u
toku leta urade rukopisi i da u početku jeseni to iziđe.
START: No, izišlo
je tek u siječnju 1984.
RISTANOVIĆ:
Jeste, i to zato što se u fazi pripreme lista pojavila mogućnost da
se u taj specijalni broj uvrsti računar "Galaksija" kao
samogradnja, gde čitaocima nudimo i način da nabave sopstveni
računar za male pare.
Bilo je to nešto veoma
korisno što nikako nismo smeli ispustiti iz tog broja.
Međutim, Voja
Antonić, mama i tata "Galaksije" (kompjutera), to je
kao ideju i ponudu imao tek avgusta meseca prošle godine, pa smo
morali pomerati sve rokove.
Trebalo je taj projekt
realizovati, nabaviti uz pomoć mahinacija delove za hardver iz
inostranstva i napisati kompletnu dokumentaciju i uputstvo za
sklapanje, što smo morali štampati u tom prvom broju.
Također smo planirali da
trideset procenata edicije zauzima poglavlje o džepnim
programabilnim računarima... i sve je to najvećim delom i bilo
napisano, ali nije odštampano, jer je ispalo da nema mesta.
Taj deo je ostao za drugi
broj, pa je opet izvisio, a neće biti uvršten ni u treći nastavak.
O džepnim je računarima
jedino pisano u rubrici "Male tajne velikih majstora
programiranja" gde smo dali jedan prikaz "Sharpa PC 1500"
i ništa više, a to je velika šteta.
Što se tiče "Računara
2", oni su kasnili jer su se pojavili na kioscima u avgustu, a
ne u maju kako smo planirali. Problemi u štampariji...
START: Kada bismo
rangirali jugoslavenske kompjuterske publikacije na osnovi kvaliteta,
kako bi izgledala vaša top-lista s "Računarima u vašoj kući"
izvan konkurencije?
RISTANOVIĆ:
Slovenački "Moj mikro" svakako zaslužuje da bude
na prvom mestu. Oduševio sam se kada sam saznao da uskoro kreće
izdanje na srpskohrvatskom jeziku. Potom dolazi "Svet
kompjutera", a onda svi ostali.
Inače, saradnja sa
Slovencima izuzetno je dobra.
Oni su bili početkom
novembra u Beogradu na sajmu knjiga i učila kao naši gosti.
Pričali smo o problemima
presnimavanja i preprodaje programa. Bilo je pitanje da li to
oglašavati u novinama ili ne?
Nismo ništa kopirali sa Zapada
START: I što ste
zaključili?
RISTANOVIĆ: To je
imalo svoju svrhu u trenutku kad je računare trebalo popularisati i
kada u zemlji nije bilo dovoljno programa. Sada se to okrenulo na
drugu stranu jer totalno guši svaki kreativan rad.
Sve se svodi na
razbijanje zaštite i presnimavanje programa.
Programi za "Spectrum"
koštaju devet dinara!
Još malo pa će početi
da biju onoga ko neće da ih uzme.
Časopisi to objavljuju
ne zbog novca koji dobivaju iznajmljivanjem prostora, već više zato
što je to rubrika, jer mnogi ih kupuju isključivo radi čitanja
oglasa i redakcijama je teško da ih se odreknu jer gube čitaoce.
Mislim da će na kraju
ipak morati da ukinu preprodavačke "Male oglase", jer to
ničemu ne vodi.
START: Da li je
prvi broj "Računara" rađen po nekom uzoru?
RISTANOVIĆ:
Mislite da smo kopirali nešto sa Zapada?! Ne, nismo ništa jer je ta
oblast dovoljno široka da je moguće napraviti takav list a da ne
liči ni na jedan drugi.
Naravno, prilikom pisanja
morao sam da koristim neki izvor informacija i to ne toliko knjige,
usko specijalizovane za pojedine tipove računara, koliko časopise
na koje sam pretplaćen.
"World Micro"
je zaslužan za one tabele sa uporednim podacima, "Your
Computer" i "Sinclair User" dobro su
poslužili za prikaze tipova mikraća, baš kao i "Personal
Computer World" i jedan jedini broj "Practical
Computinga" koji sam tada imao za ilustracije i fotografije.
START: "Galaksija"
je časopis u kojem pišu mnogi poznati jugoslavenski znanstvenici.
No, redakcija je ipak vama, studentu, povjerila ostvarenje tako
ozbiljna i skupa projekta. Znači li to da naše priznate znanstvene
radnike ne zanimaju računari?
RISTANOVIĆ: Tačno
je da među njima nema mnogo onih koji se bave računarima, pogotovu
kućnima. To i nije toliko neobično, jer i u svetu u redakcijama
kompjuterskih časopisa glavni urednik ima eventualno 26 godina, a
svi ostali su mlađi.
Rad sa računarima
zahteva potpuno drugačiji način razmišljanja od neke egzaktne
naučne logike.
Na primer, ako bismo
naučno povezivali kućnu elektriku, trebalo bi lepo da sednemo i o
svemu pomno razmislimo tako da sve proradi otprve.
Razmišljajući
programerski, sve bi trebalo povezati kako nam u tom trenutku padne
na um, pa potom gledati koji će osigurač da iskoči.
Kad otklonimo kvar,
ponavljamo operaciju dok sve ne bude pravilno spojeno. Naučnici ne
vole tako da razmišljaju. Mlađi se svet u tome bolje snalazi.
START: Kada ste se
počeli baviti računarima?
RISTANOVIĆ: Imao
sam šesnaest godina kad sam dobio svoj prvi džepni programabilni
računar "Texas Instruments 58". Zatim sam nabavio njegovog
mlađeg brata "Texas 59".
Vrlo brzo sam prodro u
sve njegove tajne, pa sam morao opet da kupim nešto novo...
Bio je to također džepni
mikrać HEWLETT-PACKARD 41.
Oni su svi bili dobri,
ali moj stoni BBC-B, koji sada imam, daleko premašuje sve njih
zajedno, i po mogućnostima ali i ceni.
START: Sve u svemu
- to su četiri kompjutera. Kako ste onda mogli u "Računarima u
vašoj kući" tako uvjerljivo pisati o desecima različitih
modela?
RISTANOVIĆ: Radio
sam na svakom od njih, osim na jednom. U Beogradu postoji bar po
jedan primerak svakog od tih računara. Dobro se znam sa njihovim
vlasnicima, a pošto smo po prirodi veoma solidarni, nije bilo
problema da se svakim od njih pozabavim.
Mnogi planovi su pali u vodu
START: Kako ste
počeli surađivati s "Galaksijom"?
RISTANOVIĆ:
Završio sam bivšu Matematičku gimnaziju u Beogradu (Bio je u
posljednjoj generaciji te škole koja je imala priliku učiti na
osnovi posebnih tečajeva, prilagođenih izrazito nadarenim mladim
matematičarima - prim aut).
U to vreme časopis
"Galaksija" pravio je neke nagradne zadatke, koji nisu bili
u vezi sa programiranjem, već je to bila neka vrsta matematike.
Slao sam rešenja koja su
izgleda bila uspešna, jer mi je profesor Vlada Ajdačić,
koji je tada uređivao tu rubriku, poslao telegram u kojem me pozivao
da sarađujem sa njima.
Nisam odmah odgovorio,
ali kad mi se čovek javio po drugi put, nisam vise mogao da izdržim.
Otišao sam u BIGZ
(Beogradski izdavačko-grafički zavod) koji izdaje "Galaksiju"
i tako je sve počelo.
Prvi moj tekst se zvao
"Igrajmo se džepnim računarom" i u njemu sam
opisao jednu trodimenzionalnu varijantu igre "krst-nula".
Od tada u svakoj
"Galaksiji" imam bar po jedan članak.
Zadužen sam i za rad
"Galaksijinog kluba programera" koji je jedan od
jačih u zemlji.
START: Bez obzira
na tečajeve programiranja u klubovima programera od kojih neki imaju
i po više desetaka tisuća članova, organizirano stjecanje
kompjuterske pismenosti mladih mora se povjeriti redovnim školama.
Što rade beogradske osnovne i srednje škole?
RISTANOVIĆ: Trude
se, ali sve to ide veoma sporo i nespretno. Moja bivša srednja
škola, koja se sada zove Obrazovno-vaspitna radna organizacija
matematičko-tehničke struke "Veljko Vlahović",
ipak je, valjda zbog tradicije, najviše bila odmakla u svemu tome.
Tamo postoji klub
programera, a svake godine iz nje izađe stotinjak maturanata koji se
i te kako razumeju u programiranje i računare.
Škola je za svoje
učenike nabavila tri računara "Commodore 64", dve "Lole
8", jednu "Galaksiju", disk-jedinicu i štampač.
Đaci su marljivo učili
na tim uređajima sve do pre dva meseca, kada je većina njih
jednostavno nestala.
Neko je ušao u učionicu
i odneo ih. Do dana današnjeg nisu pronađeni.
Svi ti mladi ljudi su
ogorčeni, jer više nemaju na čemu da uče. Mnogi planovi su pali u
vodu.
Ta krađa je lep
primer koji pokazuje koliko se u Jugoslaviji vodi briga o računarima
i programiranju.
Napisao:
Aleksandar Pavić, obrada: Yugopapir (Start, januar 1985.)
 |
| Dejan je dobro čuo da i Sam uskoro pokreće svoje kompjuterske novine: Ovo je već avgustovski broj 1985. godine |
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)
