Želim da svi naši filmovi budu kvaliteta "Svoga tela gospodar", "Subotom uveče", "Veliki i mali", "H-8" i drugih zapaženijih. Mislim da smo prešli krizu, kad su se događale i detinjaste pogreške. Sada već proizvodimo takve stvari, zbog kojih ne moramo da crvenimo kad ih šaljemo u inostranstvo
Filmska biografija crnooke Zagrepčanke Mije Oremović, napisana je ovako:
• Najpre je bila mlada udovica Rosa u
Mimičinom prvencu - " U oluji". Kritičari su pohvalili
prvakinju Zagrebačkog dramskog kazališta, jer je sjajno protumačila
ovu tešku ulogu;
• Zatim je snimala s Jožom Galeom. U
filmu "Vratiću se", zvala se Marija, bila je kustos muzeja,
predana svom radu, bez mnogo interesa za ono što se oko nje događa;
• Treći put pretstavila se
gledaocima kao - malograđanka, žena nekog poslovođe u Tanhoferovom "Nije bilo uzalud";
• Četvrto i zasada poslednje
ostvarenje, bilo je opet kod Tanhofera. Tu je supruga bogatog
Švajcarca u "H- 8", koji je u Puli odneo pet šampionskih titula. Jedna od njih
pripala je Miji Oremović.
Kako se čovek oseća, kad sazna da je nagrađen; kako proživljava trenutke kad mu čestitaju, kad mu se dive, kad njegovi autogrami najviše vrede na nezvaničnom cenovniku marljivih sakupljača?
Kako se čovek oseća, kad sazna da je nagrađen; kako proživljava trenutke kad mu čestitaju, kad mu se dive, kad njegovi autogrami najviše vrede na nezvaničnom cenovniku marljivih sakupljača?
To, na svoju žalost, Mija nije
doživela.
Pošla je u Pulu, poklonila se posle premijere "H-8" i prvim autobusom vratila se u Zagreb.
Dalje događaje iz Arene, pratila je čitajući novine i slušajući radio.
Pošla je u Pulu, poklonila se posle premijere "H-8" i prvim autobusom vratila se u Zagreb.
Dalje događaje iz Arene, pratila je čitajući novine i slušajući radio.
Bila je kod kuće, kad su je potražili
telefonom. Zvala je Pula:
- Mia, radosna novost - govorio je s
drugog kraja žice uzbuđeni Zvonko Kovačić, jedan od šefova
"Jadran-filma" - Nagrađeni ste! Hvatajte autobus i dođite,
večeras publika mora da vas vidi...
Dok je Kovačić još pričao, ona je
pogledala u red vožnje. Autobus polazi u 14,05. A sada je tačno 14
sati!
Niko, a pogotovo ne žene, nije u
stanju da učini takav podvig i da se za pet minuta stvori na
stanici.
Pljesak je, htela ili ne, morala da
zamisli i da ga doživi tek posle pričanja drugih.
Želje, pozdravi, molbe
Ali film je - film, on prodire i u
najskrivenije kutke naše zemlje: danas je u Paraćinu, a sutra u
Zletovu.
I dakako broj obožavalaca raste, a poštar zato svakodnevno donosi na četvrti sprat ogromne zgrade na Trgu Republike br. 3 sve veću hrpu pisama. U njima želje, pozdravi, molbe...
I dakako broj obožavalaca raste, a poštar zato svakodnevno donosi na četvrti sprat ogromne zgrade na Trgu Republike br. 3 sve veću hrpu pisama. U njima želje, pozdravi, molbe...
"Draga Mija - napisale su nedavno dve zagrebačke gimnazijalke - gledale smo vas u "H-8". Strahovito ste nam se dopali, nas dve od sada stalno pričamo o vama. A velika nam je želja da vas vidimo, hoćemo da se uverimo da li i u javi izgledate onako kao na filmu... "
Devojčice su je dalje molile, da
jednom zgodom prođe pored Marićevog prolaza, one će je u određeno
vreme čekati i pristupiće joj.
- Razmišljala sam - kaže Mija -
strahovala sam da to nije možda kakva neukusna šala. Ipak odlučila
sam. One su me zaista zaustavile, upoznale smo se, dala sam im svoje
slike i to prijateljstvo i dan-danas traje!
Da budem savremena žena
A da samo neke ipak izdvojim?
Dobro, evo ih.
Recimo...
...da jednom radim i s nekim
beogradskim režiserom, u Beogradu. To već odavno priželjkujem.
...da dobijem ulogu literarno vrednu,
da budem savremena žena, s više temperamenta i krvi, nego što su
obične žene u našim filmovima.
...da svi naši filmovi budu kvaliteta
"Svoga tela gospodar", "Subotom uveče", "Veliki i
mali", "H-8" i drugih zapaženijih.
Mislim da smo prešli krizu, kad su se događale i detinjaste pogreške.
Sada već proizvodimo takve stvari, zbog kojih ne moramo da crvenimo kad ih šaljemo u inostranstvo.
Mislim da smo prešli krizu, kad su se događale i detinjaste pogreške.
Sada već proizvodimo takve stvari, zbog kojih ne moramo da crvenimo kad ih šaljemo u inostranstvo.
A ima još želja, naravno. Ali bolje
je da ne govorim o njima, prepustiću vremenu da kaže svoje.
Zašto ne volim premijere
- A šta ne volim? Ne volim premijere,
bez obzira jesu li to pozorišne ili filmske. Onda uvek pronađem toliko
stvari koje sam mogla bolje odigrati.
U pozorištu se to može i ispraviti, ali na filmu - nikako. Kad bih još jednom mogla snimati ulogu udovice Rose, to mi je najdraža uloga u filmu, koješta bih izmenila, mislim da bih je napravila drugačije i potpunije.
A zašto ne volim premijere?
Strah me, eto zato!
Učestvujem u njima i očekujem; osećam, kao da sam u sudnici, gde se izriče presuda režiseru, snimatelju, meni, partnerima...
U pozorištu se to može i ispraviti, ali na filmu - nikako. Kad bih još jednom mogla snimati ulogu udovice Rose, to mi je najdraža uloga u filmu, koješta bih izmenila, mislim da bih je napravila drugačije i potpunije.
A zašto ne volim premijere?
Strah me, eto zato!
Učestvujem u njima i očekujem; osećam, kao da sam u sudnici, gde se izriče presuda režiseru, snimatelju, meni, partnerima...
Uskoro ću verovatno nešto i raditi.
Ali šta, još uvek ne znam. Meni se ne bi svidelo da kažem šta ću
snimati, sve dok se ne potpiše ugovor. Znate i sami, da se u filmu
svakog časa ponešto menja...
A rekoh, htela bih savremenu ulogu.
 |
| Neke od reklama u februarskom Filmskom svetu 1959. godine |
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)
