Sigurno se sećaš da je Peti Smit svojevremeno izjavila da je Majakovski objektivno gledano jedan od prvih rok pesnika. Naravno, u vreme Majakovskog nije bilo te rokenrol muzičke podloge, međutim, kao oblik izvesnog kulturnog angažovanja... shvataš?
Već se pročulo da Vraneševići imaju konačno i svoj prvi album. Iza naizgled običnog naziva "Telo", krije se nešto manje obični odgovor, ili samo neki pokušaji da se daju odgovori na...
Po Peđi Vraneševiću nekakva
definicija tog njihovog projekta izgleda ovako:
- Telo je sve. Stari Latini su rekli: u
zdravom telu zdrav je i duh. Telo je materijalna baza. Marksizam...
dijalektički materijalizam. To je osnova. Odatle sve ide:
fiziologija, biologija, hemija ...
Kad dolazimo do nadgradnje,
stvar se razvija u dva pravca: sociološko-psihološki aspekti su
osvetlili dve strane - mi se vrlo slično ponašamo, međutim, jedna
vrsta naših aktivnosti, kažu, su poroci, a drugo su vrline.
E, tu
počinje album!
Razmatranje pitanja šta je dobro u tim nekim našim
telesnim aktivnostima, a šta je negativno.
Dijalektički
materijalizam kaže: postoji jedinstvo suprotnosti.
Naravno, mi tu
nismo dali, niti smo mogli i da smo hteli konačne odgovore. Mi smo
samo nešto rekli na tu temu ili, da budem strožiji sudija, pokušali
smo nešto da kažemo.
Razgovor sa Novosađanima vođen je u
vreme dok ploča još nije bila odštampana i to na insistiranje
potpisanog kojem je bilo potrebno podosta vremena da shvati da isti
ti Vraneševići nisu "društvo blaziranih intelektualaca koji
su se, ne znajući šta će, dohvatili prvoga na šta su natrapali - muzike".
Demanti glasi - "Laboratorija zvuka je pravi
pravcati rok bend, grupa koja ima dosta toga da kaže i, što je još
važnije, u pitanju je društvo koje ZNA na koji način to što ima
da saopšti treba da saopšti."
Reklamni štos sa kontra-idejom
Stariji burazer, Peđa, deluje
dostojanstveno, na pitanja odgovara lagano, tečno i MUDRO.
Mlađi,
Bata, sušta je suprotnost bratu.
U roku od par minuta kadar je da vam
istrese svoju biografiju, a pri tom zabacuje i namiče svoj karirani
kačket veličanstvenim gestom šofera sa stažom od bar dvadeset
godina.
I, što bi još moglo da bude interesantno, kada priča, dere
se kao da se čitavog života družio samo sa gluvima.
Ćaskanje je otpočelo na temu: značaj
njihovog nastupa u TV emisiji "Leto na Adi".
Za one koji
nisu imali prilike da vide to TV čudo, treba spomenuti detalj kada
je uz braću, koja se uporno provlače kroz ovaj tekst, nastupio
bilder, Petar Čelik.
Naizgled običan reklamni štos, što je nekima
odmah bilo jasno, krio je nešto mnogo značajnije:
Peđa: Kad smo već kod Čelika, onda
moramo da pričamo i o ovom našem albumu, jer ta stvar što je išla
sa Čelikom skinuta je, odnosno pripremljena je za album.
Evo ovako:
sticajem okolnosti, Čelik se pojavio u kontekstu svih tih stvari
koje su nas zaokupljale kada smo počeli da pripremamo album.
Znaš,
gomila ljudi pokušava da se ovako ili onako oslobodi te prosečnosti
kojoj većina od nas pripada.
I sad, šta?
Nisu svi muzikalni, ne
znaju svi lepo da pišu, da igraju fudbal, recimo.
A onda, mnogi
zapaze da raznorazni lepi svet dolazi u situaciju da se slika za
novine, televiziju i šta ja znam.
I onda masa ljudi... masa mladih
ljudi polazi u potragu za nekim svojim indentitetom, svesno izlažući
svoje telo i onda se dešava ono, da iz najboljih namera, pobude i ne znam šta još, dolaze u
situaciju...
Konkretno osobe ženskog roda postaju, kako kaže Bora
Đorđević, "lutke sa naslovne strane".
Takvim osobama se
manipuliše, one su deo jedne mašine i, među nama budi rečeno, to
sve ne vredi ni po' lule duvana, ali te osobe na to pristaju.
Pristaju da budu puka vizuelna informacija u funkciji nečega što je
mimo njih.
Vrlo često u takvim igrama nema čak ni te funkcije mimo
njih.
Jednostavno, u mnogo slučajeva te igre su besmislene.
E, u
jednom trenutku smo shvatili da su to, možda, teme sa kojima se na
neki način može poigrati. Razumeš?
U našem slučaju jedan bilder
koji obeležava ovu fazu rada... našega rada, nije samo ta, kako sam
rekao, vizuelna informacija. Iza njega, kojeg' javnost, uglavnom,
gleda kao reklamni štos stojimo mi sa jednom sasvim kontra-idejom.
- To sa vašim stavovima je,
uglavnom, jasno, ali nije zgoreg čuti kako Petar Čelik gleda na sve
to?
Bata: On je u stvari jedini čovek sa
kojim smo mi mogli tu našu ideju da realizujemo. Jer, vidi, u tom
njihovom Savezu... mislim u tom njihovom udruženju, sreli smo puno
bildera koji nisu, kako imamo običaj da kažemo, rokeri.
To su
zategnuti, nesigurni, isfrustrirani tipovi sa kojima nismo mogli ni
teoretski da radimo.
Svi su se plašili da ne dođu u situaciju da
budu ismejani. Nisu shvatili šta mi zapravo hoćemo.
A vidiš, Čelik
je bio načisto sa tim da će deo javnosti da mu se smeje, ali žao
mi je što televizija nije zabeležila detalj one emisije na Adi kada
smo nastupali sa Čelikom i kada je preko dve hiljade njegovih
iskrenih obožavalaca i poštovalaca provalilo tamo neku ogradu samo
da bi mogli da ga vide.
Shvataš?
- Aha!
Ovde napraviti nešto valjano, a ne napolju
Bata: I još nešto da ti kažem, što
je vrlo važno, a to je, da Petar Čelik oseća tu našu muziku i
svoje pokrete i kompletnu svoju pojavu prilagođava na sceni našoj
muzici, odnosno onome što mi u nekom trenutku pevamo. To je strašno
važno.
- Već uveliko pričamo o tom vašem albumu. Kada ste ga zamislili i kada ste počeli da ga
realizujete?
Peđa: Pre otprilike dve godine su pale
prve ideje da to bude album koji će da priča o tom nekom našem
svetu, našem naglom urbanom razvoju, a tu automatski ulazi i ta
nagla urbanizacija takozvane provincije.
I sad, opet moram da se
vratim na Čelika. To su neka saznanja, tako...
Vidi, u ovom trenutku
dok mi ovako fino ćaskamo, toplo nam je, u nekim zadružnim
domovima i ne znam gde, gomila mladića se znoji, vuče federe u
želji da im jednoga dana u nekom časopisu izađe slika.
Onda,
pogledaj ti ove devojčice koje ne znam kako zavide gospođama što
se vrte na televiziji ne znam kako doterane i uvaljene u bogzna kako
finu italijansku garderobu.
Te devojčice žive u ubeđenju da je to,
biti na televiziji, biti zapažen nešto strašno važno u životu.
One nastoje na neki svoj način da budu to.
I sigurno da je i to neki
segment života. Svi hoćemo da budemo broj 1. Svi tu tražimo neke
načine i u žiži tog našeg "albumskog" interesovanja je
baš korišćenje tela u tu svrhu.
- Gde ste pravili ove snimke
što sam čuo?
Bata: Kod nas.
- Gde je to "kod nas"?
Bata: U Novom Sadu. To je, znaš, naš
mali kućni studio. To znaju i naše komšije (smeje se). Nije zaista
zgodno kad' ti neko u komšiluku svira gitaru ili, ne daj bože,
bubnjeve, ali eto mi smo se na to odlučili.
I da ti kažem: taj
nekakav pritisak i ti nekakvi nedostaci koje smo osećali u odnosu na
rad u jednom pravom, da tako kažem, studiju, verovatno je bar
povremeno koristilo tom krajnjem stvaralačkom činu.
Mene, znaš,
malo i nervira to odlaženje u London i ne znam gde i... vrate se
ljudi pa viču:
"Jooooo što sam napravio dobru ploču!"
Neka napravi on ovde dobru ploču!
To je štos, ovde napraviti nešto
valjano, a ne napolju.
Jebeš ti to kada neko ode u nekakav studio u... šta ja znam... u
Akapulku i posle se hvali na sva usta kako je napravio luđačke
snimke.
Ja više volim kada ovi naši momci u Splitu u nemogućim
uslovima naprave isto to za manje pare, a opet se ne deru kako su
strašni, fenomenalni i šta ja znam.
Razumeš?
Jer vidi: ako mi
doveka budemo išli u London da snimamo, to onda uopšte nije u redu.
- Opiši malo podrobnije te
nemoguće uslove za snimanje, odnosno taj vaš kućni studio?
Bata: Ja to izbegavam, jer... uvek
kažem, snimamo negde u Novom Sadu.
Znaš kako to izgleda - ovde je,
recimo kuhinja (razmahuje se rukama), tu je frižider i tu stalno
meni mama smeta sa šerpama, sa loncima, stalno se tu šeta, čupa u
prolazu, onako, gajtane...
- Koliko ja znam kuhinje
pripadaju mamama - znači ti smetaš mami, a ne ona tebi?
Bata: Pa, jeste (smeje se). Osim toga,
tu su i komšije, tako da smo morali zbog toga nešto da snimamo i po
nekim podrumima. Bubnjeve i to... Onda smo te snimke vraćali nazad.
- U kuhinju?
Bata: Jeste. Među mamine lonce (opet se
cereka).
- Kakvim tehničkim uređajima
raspolaže ta "Kuhinja braće Vranešević"?
Peđa: Nije to ništa ekstra. Imamo
jedan osmokanalni magnetofon, sasvim običan miks-pult... Zaista nije
ništa izuzetno da bi bilo interesantno nekome.
- A možda je interesantno
čuti zašto vam baš "Jugoton", a ne neka druga firma
štampa album?
Peđa: U početku smo se trudili samo
da napravimo što bolje ono što smo zamislili, a posle, da ne pričam
naširoko ko je šta uradio, ko je šta rekao, kome se šta nije
svidelo, kome se šta svidelo...
Da skratim tu priču, znači, u
"Jugotonu" je tom našem projektu bila poklonjena dužna
pažnja.
To je odlučilo da album štampa "Jugoton", a ne
neka druga kuća. Nema tu, da se razumemo, nikakvih afera i slično.
Frajer koji još bolje delje orgulje
- Album ste realizovali i šta
sad - kakvi su vam planovi?
Peđa: Zna se - turneja. To je jedan od
najhitnijih momenata našeg rada, taj kontakt sa publikom. Bez toga
sve ovo ne bi imalo smisla.
E sad, to je skopčano sa mnogo
poteškoća.
U prvom redu mislim na te organizacione poteškoće jer,
verovatno si primetio da mnogo polažemo na taj vizuelni doživljaj,
a, na drugoj strani, insistiramo na što punijem i kompletnijem
zvuku.
Ne damo se zavarati na taj način da je snažno
ozvučenje i dobro ozvučenje, tako da, kažem ti, ima tu puno stvari
o kojima moramo voditi računa tokom realizovanja tog našeg
projekta.
Znači, sada u stvari radimo ono najvažnije.
I televizija
i štampa i ploče su lepa i vrlo važna stvar u ovom poslu, ali
jedino u živom kontaktu sa publikom mi smo ono što jesmo i to je u
stvari taj naš rokenrol.
- Po mom dubokom ubeđenju, vi
ste jako dobar primer našoj publici da rokenrol nije samo onaj
klasični gitarski šablon, već...
Peđa: Drago mi je da to čujem, jer
zaista mnogi ne shvataju da rokenrol... ako ga posmatraš kao tu,
kako je zovu, rok kulturu, ne samo da nije taj gitarski šablon, već
tu moraš sve oblike omladinskog ponašanja da svedeš pod to.
Sigurno se sećaš da je Peti Smit svojevremeno izjavila da je
Majakovski objektivno gledano jedan od prvih rok pesnika.
Naravno, u
vreme Majakovskog nije bilo te rokenrol muzičke podloge, međutim,
kao oblik izvesnog kulturnog angažovanja... shvataš?
On je zaista
na taj nekakav način i bio rok pesnik.
Jer, vidi, on je bio mladi,
svoj i svež pesnik koji se obraćao svojoj generaciji.
To je onda to
što, kada kažemo rokenrol ili rok kultura prelazi te nekakve
muzičke podloge ili povode, ako hoćeš, ali... ova će nas priča
odvući jako daleko.
- I do pitanja rok kritike kod
nas. Poznajem puno ljudi spremnih da ocenjuju tuđi rad. Sada je vaš
album na redu.
Bata: Da, sada smo mi na redu. Ali...
Vidi, u slikarstvu je to drugačije. Iskustvo, odnosno vreme je
najbolji sudija.
Mi sada, možda... pazi, kažem možda... možemo da
analiziramo rok iz šezdesetih godina, jer je to iza nas.
Imamo neku
celinu, imamo neki zaokruženi period, ali ovo što se dešava danas,
žao mi je, ne možemo da ocenjujemo sada.
Jer, ko zna, možda ćemo
jednoga dana reći: e, iz ove enciklopedije, na primer, ova dvojica
su nešto valjala, a sve ostalo je bilo sranje.
Otkuda ja znam da u
Bahovo vreme neko nije govorio:
"Slušaj, to što ovaj Bah
delje, to je stvarno strašno, ali ovde, u ovoj crkvi ima jedan
frajer što još bolje delje orgulje".
U umetnosti je mnogo toga
relativno i vezano za okolnosti, za vreme, pa ja mislim deplasirano
je da uopšte sada i pričamo o tome šta valja u rok muzici, a šta
ne valja.
To, naravno, važi i za naš album. Na nama je da to sve
radimo, a jednoga dana ako nekome bude stalo da daje te ocene i ako
dotični bude u situaciji to pošteno i objektivno da radi... onda
svaka čast.
Razgovarao: Đorđe M. Vojnović, obrada: Yugopapir (Džuboks, januar 1980.)
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)
