Franjo Vladić oprostio se od aktivnog igranja i postao član stručnog štaba Veleža (1985)




Sa suprugom Ružicom, iz Futoga, naturalizovanom Mostarkom izvrsno se slažem, nedavno smo bili tamo, kod tašte, grdno sam se "oljutio i namastio"! Kod njih se gurmanski jede, a ja navikao na teletinu i jagnjetinu

Dvojica mostarskih fudbalskih velikana - Enver Marić i Franjo Vladić - oprostili su se od aktivnog igranja i postali članovi stručnog štaba Veleža.

- Pa, eto, valjda sam i ja nešto dao Veležu i jugoslovenskom fudbalu - reče u upitno-potvrdnom tonu Franjo Vladić (35) doskorašnji "mozak" mostarskog prvoligaša.

I zaćuta.

- Zar ništa više?

- Pa šta bih više, sve se o meni zna, pitajte...


I to je jednom moralo da dođe



- Nešto o sebi, porodici, fudbalu, odlasku?

- Moj pokojni otac, Damjan, železničar inače, malo je vremena imao i za razgovor s našom majkom, Cvijetom, a kamoli sa svoja četiri sina i dve kćeri.

Mukotrpno nas je prehranjivao, o tome je stalno brinuo i - ćutao.

Marko, Ante, Slavko, Vinko, Franjo, Lenka i Veska, svi jedno drugom do ušiju, pomno smo ga slušali kada bi, retko, ma šta prozborio, i ništa mu nismo uzvraćali.

Pa otud možda moja ćutljivost.

U fudbalu - bilo pa prošlo.

Za Velež 641 susret (359 prvenstvenih), dvadesetak igara za seniorsku reprezentaciju Jugoslavije.

Ni mnogo ni malo - da se hvali i zaboravi.

A što se odlaska sa fudbalske scene tiče... i to je, jednom, moralo da dođe.

Žale, eto, ne samo Mostarci, što se raspao Veležov "BMV", pa mora, brate, i on  - "na servis"! 

Biće još Vladića, Bajevića, Marića - Velež će i posle nas trojice živeti!

Biće možda i boljih od nas!

Među ovom decom ima izvrsnih talenata, treba ih samo otkrivati i dograđivati...

Ima oni na koga da se ugledaju i s kim da rade, i dobre uslove imaju - samo ako hoće da rade.

Nikad se nisam ljutio kad bi mi stariji rekli da mi nedostaje ovo ili ono, trudio sam se da ispravim sve što je trebalo.

Taman posla da nešto odbijem - čak i saigraču!

Najupečatljivije na mene delovao je (ipak!) Sulejman Sula Rebac, valjda što sam ga izuzetno cenio i poštovao.

Da postanem dobar igrač pomogli su mi i mnogi klupski drugovi, a u reprezentaciji - najviše Dragan Džajić.

Pored njega sam se osećao kao pored brata rođenog, siguran, nadahnut za igru.

Džaja je uvek imao lepu reč za mene: hvala mu, velik je bio i ostao - fudbaler i čovek!

Već dugo pričam, šta kažete?

Verovatno zato što mi je sve u fudbalu bilo lepo, što sam ostvario zamišljeno!

I u porodici!

Imam dve kćerke Mionu (9) i Sanju (7), malo se razumeju u fudbal.

Zdrava su i poslušna deca, zbog toga sam vrlo srećan.

Sa suprugom Ružicom, iz Futoga, naturalizovanom Mostarkom izvrsno se slažem, nedavno smo bili tamo, kod tašte, grdno sam se "oljutio i namastio"!

Kod njih se gurmanski jede, a ja navikao na teletinu i jagnjetinu.


Nostalgija za rodnom grudom 



Prestao sam da igram aktivno, opet - malo je slobodnog vremena.

Počeo sam da radim s pionirima Veleža, a kad nisam na stadionu odem u svoj kafe-restoran "Kulje", da pomognem supruzi.

Zidove sam obložio novinskim napisima o meni, u njima je čitava moja "fudbalska istorija"...

Dođite, uverite se... ima i lepih!

Slegne se tamo "moja raja", ona ista sa stadiona, više se priča o fudbalu nego što se pije.

U tome i jeste draž tog mog kafića.

Kad sam baš suviše slobodan, odem do Blagaja, 6 km od Mostara, u svoju vikendicu.

Pokušam da uhvatim kojeg kanarinca ili štiglica... teško ide.

Dobro namažem lepkom grančicu, ali i oni, đavoli, prevazišli "taj štos" - retko sleću!

Pretpostavljam da osećaju otužan miris lepka...

Spao sam samo na jednog jedinog kanarinca, vrlo brzo ću uvećati "jato" - mnogo ih volim!

Jedno vreme sam ih razmenjivao sa komšijama i Enverom Marićem, sada su i oni "utanjili".

Drag mi je, kažem, život, želje su mi se ispunile.

Nisam prebogat, uvek nastojim da nekom nešto pomognem...

Ima manje imućnih, u mojoj zgradi recimo, s njima mi je uvek drago da popričam, da im nešto učinim.

S decom naročito.

Okupe se oko mene, sa svih strana - "Kulje, Kulje!" i... šta ću.

Otkad sam se vratio iz Atine, sve češće mi dođe na um ona Šantićeva "Ostajte ovdje..."

I moja ulica se zove Šantićeva, a ima i Šantićeva mahala, pa nedavno, na Veležovom, odnosno Mostarskom turniru mahala, trudio sam se da odaberem najbolje medu najboljima baš iz te, Šantićeve mahale.

Krv nije voda, vidite li koliko je teška i trajna ta nostalgija za rodnom grudom!

Dok sam igrao u AEK-u takođe me je mučio žal za domovinom, sada, kada sam tu - kao da to hoću da nadoknadim.

Ti moji dečaci iz ulice i iz Veleža često me zapitkuju o najboljim igrama u klubu i reprezentaciji, uvek im isto odgovorim:

Kada smo u Mostaru pobedili Partizan sa 3:0 - dao sam našem Ćurkoviću prvi gol, a tri, od ukupno šest postignutih poništio nam je Lado Jakše!

U Londonu - 1:1 sa Engleskom (dao sam jedini gol) i Las Palmasu - 2:2 sa Španijom, najbolje sam igrao u dresu reprezentacije!

Sedamnaest godina bio sam profesionalac, šest godina pionir i junior Veleža - red je bio da se povučem!

Ovo - "da sa povučem", nekako teško izgovaram, jer se nikad nisam povlačio!

A i zbog toga što sam ostao u Veležu, Mostaru, među svojima.

Da i dalje zajedno gradimo i radimo, da stvaramo nove Bajeviće, Halilhodžiće, Sliškoviće, Mariće, Hadžiabdiće... 

A Vladića, rekoh, biće i napretek!

Zabeležio: Ljubomir Ristić, obrada: Yugopapir (Tempo, avgust 1985.)





Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)