Rod Taylor na snimanju filma "Partizani": Bata Živojinović već ga zove - Tejlorović (1974)




Eto, dok smo snimali neke scene u okolini Bajine Bašte bilo je užasno hladno. Visok sneg, ledeni vetar, a nigde zaklona. Tada su nas neki seljaci pozvali u svoju kuću da se ogrejemo i ponudili nas jednim divnim jelom. Bio je to - kajmak, odmah sam naučio tu reč

Videli smo ga u "Pticama" i "Nedelji u Njujorku" sa Džejn Fonda; zapamtili smo ga u Antonionijevom "Zabriskie Point" i nedavno gledali u "Poslednjem vozu iz Katange". Sada je partizan Marko u Jankovićevim "Partizanima" i o svojoj ulozi govori sa oduševljenjem.


- Ne volim političke propagandne filmove - kaže ovaj rasni glumac. - Volim filmove i uloge koji se igraju srcem, a takva je uloga Marka. Na početku filma on je pomalo pustolov, a na kraju prekaljeni borac koji zna zbog čega i za šta se bori.

Čitav film u stvari je priča ne o ratu već o ljudima u ratu, njihovim promenama, idejama. Marko je student koji studira u Los Anđelesu, ali ga krv vuče u svoju zemlju, u rodnu Mačvu, u kojoj besni rat.

On ima neke svoje ideje i zbog toga često dolazi u sukob s komandantom Brkom, ali kad Brka pogine, Marko uzima njegovu šubaru, pušta brkove i postaje Brka.

Ne znam da li je u ratu postojao neki takav Marko, ne znam da li je autentična ličnost. Ali, ako je postojao, onda je mogao samo ovakav da bude. To je surova, ali ljudska priča, topla i humana i mislim da ću u njoj moći mnogo da pružim, i kao čovek i kao glumac.

Slično sam se osećao u vreme kad sam tumačio lik velikog irskog slobodara, velikog pisca, komuniste i borca za ljudska prava Šona O' Kejsija.




Ne želim da to bude holivudska uloga i holivudski film; želim da američki narod dobije pravu sliku vaše Golgote i vaših stradanja. Uostalom, to i ne može da bude drukčije, jer je to priča ispričana jezikom partizana, čoveka koji je kroz sve to prošao, a to je moj prijatelj Stole Janković...

Rod Tejlor je prijatan, spontan, ljubazan, jednostavan, veseo i prisan.

Ni nalik na neke holivudske zvezde koje su se u nas bahato ponašale (Ričard Vidmark, na primer).

S iskrenim uzbuđenjem podiže sa stola debelu knjigu "Mačvanski partizanski odred" i čita nam posvetu:

"Rodu, mom prijatelju i drugu, za uspomenu na moje poginule drugove o kojima pravimo film Partizani. Stole."

Postaje veoma ozbiljan i govori sporo, kao da se priseća:

- Za partizane sam prvi put čuo kao devetogodišnji dečak, u Australiji. Kasnije, u Americi, mnogo sam slušao o Titu i mislim da je on odličan čovek. Ali, ipak, malo se zna o vašem ratu... 

I ja sam malo znao pre nego što sam ovde došao. Recimo, ono o deci u Kragujevcu, o streljanju.

U početku nisam mogao da verujem da je sve to istina!

Pa vaše bitke...

Treba o tome snimati što više filmova.

Ne delim filmove na savremene i "nesavremene", jer smatram da su nekakve ljudske vrednosti večite i uvek negde u nama...

On nije, očigledno, razmažena zvezda, mada je velika zvezda.

Nimalo mu nije smetao neudoban i nekomforan šabački hotel, niti što satima sedi u poluzagrejanom automobilu čekajući da njegova scena dođe na red; ni to što je, prema scenariju, padao u Savu na temperaturi od nekoliko minusnih podeoka.

Naprotiv, pun je entuzijazma i svi u ekipi ga vole.


Poštuje one koji su mu slični



Kaskaderi i električari kažu da je "laf i po", a partner i prijatelj Bata Živojinović ga je "posrbio" i zove ga - Tejlorović.

- Ja sam poreklom Irac - kaže uz osmeh - a naš i vaš narod imaju mnogo zajedničkog. Beskompromisni smo, žestoki, volimo pravdu i borimo se za nju, a uz to smo... nekako, na svoju ruku. Zbog toga se kod vas osećam kao kod kuće. 

Eto, dok smo snimali neke scene u okolini Bajine Bašte bilo je užasno hladno.

Visok sneg, ledeni vetar, a nigde zaklona.

Tada su nas neki seljaci pozvali u svoju kuću da se ogrejemo i ponudili nas jednim divnim jelom. Bio je to - kajmak, odmah sam naučio tu reč...

Zatim, govorimo o Antonioniju, o drugim filmovima, o drugim stvarima. A sve vreme, u stvari, govorimo o ovom filmu.

On iznenada ustaje i pokazuje fotose sa snimanja, pa govori:

- Ne, tako se ne radi u Holivudu. Pogledajte, svaki od ovih fotosa mogao bih da prodam kao autentični fotos iz drugog svetskog rata.

Rod Tejlor iz Holivuda nije holivudski kauboj. On je ozbiljan glumac koji voli svoj posao i dobro ga radi. Zaljubljen u film, on je bio i koautor scenarija za film "Čaka", a sarađivao je i sa režiserom Jankovićem pri nekim prepravkama scenarija.

Zbog toga poštuje one koji su mu slični.

Zato i kaže:

- Želeo bih da radim film sa Piterom O'Tulom, mađioničarem engleskog jezika i glume. A zatim, voleo bih da snimim još jedan film sa Batom Živojinovićem, izvrsnim umetnikom i velikim poznavaocem veštine glumljenja.

O, to bi bila dobra ekipa, nas trojica!

Bila bi to odlična ekipa, ne samo dobra. 

Za sada, dvojica imaju priliku da se pokažu u "Partizanima".

- Biće to dobar film - obećao je Tejlor na rastanku. - Sve što se radi srcem, dobro je. A svi u ekipi tako radimo...

Zabeležio: Pedja Jovanović, obrada: Yugopapir (Eva i Adam, februar 1974.)



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)