"Otvaraju se četiri cigle sa leve strane zida i omogućuju pogled u savremeno namešten apartman sa foteljom-ljuljaškom iz koje Waters, držeći u jednoj ruci daljinski upravljač za televizor u pozadini menja kanale, a u drugoj mikrofon i peva o nezadovoljstvu i neispunjenim željama - kada eto najzad imaš sve što ti omogućuje veštačko zadovoljstvo, a ne možeš dobiti voljenu osobu"
"Boy you're gonna carry that weight, Carry that weight a long time... "
Taj stari refren Beatlesa često mi se
vrzmao po glavi prethodnih meseci. Zašto?! Pa bilo je obilje
razloga. Da ste vi primili toliko protesta i uvreda zbog jednog
teksta, samo jedne kritike, možda biste pevali i nešto drugo. Zbog
recenzije albuma "The Wall" imao sam i žučnijih usmenih rasprava, a
u svakom slučaju često sam se vraćao na tu temu.
Ceo taj slučaj imao je i nekoliko
pozitivnih strana. Možda najvažnija bila je ta da sam konačno
shvatio: Imaš li ijednu zamerku na rad Floyda ne iznosi je pred
zadrtim obožavaocima - osuđen si na ismejavanje i vređanje.
Pred
takvom vrstom ljudi bogohulno je dovoditi u pitanje ma i delić,
jedan jedini segment njihovog delovanja.
Kada vam neko u drugoj ili
trećoj rečenici kaže da drugi možda i mogu grešiti, ali da su Floydi
to davno zaboravili... prolaz za normalan razgovor je zatvoren.
(Naravno ovo važi i za ljute ljubitelje još nekih grupa - i tu se
nema šta puno dodati).
U svakom slučaju, sve ovo stavilo me je
u blago frustrirajuću poziciju kada sam baš ja dobio zadatak da
budem izvestitelj sa ovih događaja. Sva ta pozitivna nervoza
naterala me je da još pažljivije nego obično pratim sve šta se
oko mene događa.
Uostalom, i ja sam po prvi put prisustvovao koncertu Pink
Floyda.
Izveštaj sledi. Nadam se da će vas zadovoljiti.
Vernim obožavaocima još jedno izvinjenje što u svaku rečenicu nisam
ubacio neki od poznatih epiteta ili se raspamećivao od pohvala. Po
prirodi sam malo suzdržaniji...
I deo: Podizanje zida
Kao što je od proleća u muzičkoj
štampi pisano i reklamirano, Pink Floyd su odlučili da jedini
ovogodišnji evropski nastupi budu baš ovih šest u Londonskoj
Earl's Court dvorani. Ogromna dvorana (po dimenzijama skoro tri puta
veća od našeg Pionira) je posle nameštanja bine i opreme bila
sposobna da primi oko 18 000 posetilaca svake večeri.
Pored
stalnih, učvršćenih sedišta na tribinama i galerijama do kojih se
stiže velikim liftovima, montirana su i sedišta sa obe strane bine
u parteru i na samom parketu. Zbog takvog rasporeda ostalo je još po
oko 1 000 karata koje su prodavane na sam dan koncerata.
Inače sam Earl's Court stadion (bivša
izložbena palata) kao da je određen za samo velike spektakle. Još
1973. godine tu je prvi nastupio David Bowie i izgubio bitku u
ogromnom prostoru, da bi samo nekoliko dana kasnije upravo Floydi sa
dva uzastopna koncerta opovrgli tvrdnje kako je ta sala definitivno
izgubljena za rock.
Svojom muzikom, ozvučenjem i efektima (kvadro
zvučni sistem, besprekorno osvetljenje, avioni itd.) oni su izveli »Perfektan let na mesec, besprekoran
u svakom detalju« kako su tada naglašavali u Melody Makeru.
Nekoliko godina kasnije, tu su nezaboravne nastupe održali Led
Zeppelin, Rolling Stones i Bob Dylan koji je 1977. sa šest
uzastopnih koncerata ispunio ovu palatu do poslednjeg mesta baš kao
i Floydi ove godine.
Koliko je publika raznovrsna (i po
izgledu i po godinama) najbolje se videlo u redu na ulazu u dvoranu.
Očigledno na isto mesto dolazili su - i Floyd obožavaoci sa jeans
zakrpama i bedževima, i to od onih vrlo mladih, kojima je ovo
verovatno prvi susret sa omiljenim sastavom, do onih koji ih očigledno
dobro pamte još iz šezdesetih.
Tu su i predstavnici svih drugih
kategorija (i u muzičkim i u modnim terminima) koji su stigli da
pogledaju stvar koja je toliko uzburkala muzičku javnost u proteklih
osam meseci.
Mnogo je i onih koji su došli da vide "i to čudo".
Ali, jedna stvar je još uvek prisutna, kao i u opisima ranijih Floyd
predstavljanja.
Publika je izuzetno mirna, pribrana i poslušna.
Kako
neko pored mene reče »Pa to je Pink Floyd koncert!«
Bez ikakve
gužve ili nervoze, svi se polako krećemo ka ulazu, gde nas čekaju
čuvari koji brzo, ali pažljivo pipkaju i pregledaju torbe u potrazi
za aparaturom - bilo magnetofonima, bilo foto-aparatima.
Na kartama kao
i plakatima nedvosmisleno je rečeno da je na koncertima striktno
zabranjeno svako snimanje i slikanje, te da će prekršiocima biti
oduzeti svi aparati.
Nadam se da će vam jednom naš Branislav Rašić
potanko ispričati kako je prošao sve ove prepreke.
To je još jednom nešto kasnije
potvrdio i zvanični konferansije u uvodnom govoru za početak
koncerta. Ipak, do tog trenutka je još trebalo čekati i proći kroz
štandove sa pločama grupe (svim oficijelnim i mnogim bootleg
izdanjima) majicama, bedževima, plakatima, specijalnim programom i
mnoštvom proizvoda sa oznakom "Zida"...
Ljudi se tek tu pomalo
guraju - svako želi da ponese suvenir sa ove večeri.
Pred ulazom u koncertni prostor
izloženo je desetak originala Geralda Scarfea, (dizajn omota) i
poslednja provera karte i upućivanje na tačno mesto.
Pogled na
ogromnu binu otkriva zametak zida napravljenog od belih kartonskih
cigala hipertrofiranih dimenzija s obe strane scene potpuno
simetričnog izgleda - sa kompletom bubnjeva, parom pojačala sa obe
strane i klavijaturama.
Nešto iznad bubnjeva visi ogromno okruglo
platno.
S obzirom na priče o instrumentariju grupe - ne naročito
impresivna slika. Priznajem, očekivao sam barem nešto veće "brdašce" opreme od onoga što se nalazilo tu, predamnom.
Kakva
varljiva slika - ubrzo sam shvatio.
Zvučnici su postavljeni na
futuristički način. Vise iznad scene i zida na kablovima i sajlama
pričvršćenim za tavanicu i to da bi omogućili celoj sali istu
kvalitetnu zvučnu sliku kao i nesmetanu izgradnju zida.
Početak je najavljen za 20 časova,
ali zbog velike gužve i suviše sporog ulaska publike kasni
petnaestak minuta.
Očigledno sve je toliko u znaku "Zida" da nema
nikakvog predjela - bilo kakvog zagrevanja, predgrupe...
I kao što
rekoh, posle uobičajenog dozivanja publike (zviždanjem, tapšanjem i urlanjem) koje stvara pozitivnu
nervozu i pokazuje dobro raspoloženje prisutnih, izlazi onaj gore
pomenuti konferansije u svečanom večernjem odelu i našminkan, koji još jednom upozorava na sve one zabrane, kao i na to da se u
programu koriste raznorazne stvari, tako da može doći do nezgoda i
povreda, zašta organizator neće moći da odgovara itd...
Publika
shvata da je stigao trenutak pravog početka i njegove poslednje reči...
»Nadam se da je grupa spremna«
... zaglušene su frenetičnim
aplauzom... Svetla pucaju uz uvodne taktove "In The Flesh" i toplo
dočekani Floydi su pred nama.
Waters počinje da peva o tome kako
smo možda došli da vidimo i prisustvujemo predstavi, da možda to
baš nije ono što smo očekivali da vidimo i ako želimo da shvatimo
šta se nalazi iza tih hladnih očiju moraćemo "provaliti" u taj
maskirani put...
Stvar se završava i svuda oko sale čuje se zvuk
aviona koji poleće (sa ploče). Skrećem pogled sa scene koja tone u
mrak na suprotnu stranu sa koje obešen o žicu poleće model aviona priličnih
dimenzija i započinje svoj let kroz salu, da bi preleteo iznad zida
sa desne strane scene.
Njegov zaglušujući tresak umiksovan je sa
plačom deteta i vraća nas na scenu, gde se dešava neverovatna
promena.
Prednji deo scene, tamo gde su stajali Floydi i svirali sada
je prazan - a iza njih četvorica muzičara sa duplim instrumentarijem
započinju "The Thin Ice", stvar koja stvarno otvara "The Wall".
Sasvim neočekivan obrt.
Tek tada mi je postalo jasno ono što sam
letimice pročitao u zvaničnom programu - pored Pink Floyda u
programu učestvuju još četvorica poznatih muzičara - gitarista Snowy White, koji
sada svira u Thin Lizzy, ali već duže vreme sarađuje sa Floydima u
njihovim živim nastupima - na poslednje dve turneje nastupa kao drugi
gitarista, a sarađivao je i sa Rick Wrightom na njegovom solo albumu
Wet Dreams.
Zatim, bubnjar Willie Wilson, stari Gilmourov poznanik i
sudionik na Gilmourovom solo projektu, Andy Bown na basu - čovek
koji je još u šezdesetim bio član popularnih Herd (sastav u
kojem je ponikao i Peter Frampton) i Peter Wood za klavijaturama.
Pored njih, tu je i stalni vokalni kvartet koji se ponaša na sceni
kao nekada naši 4M - ako to još pamtite - i veliki hor u pojedinim partijama.
Očigledno, dok su sve oči bile
upravljene na famoznu letelicu, pokretna bina je učinila svoje.
Prednji deo je samo potonuo i ispraznio prostor za pozadinu.
Waters
nastavlja sa pevanjem bez basa, dok se ostala trojica Floyda polako
pridružuju kolegama na sceni.
Već na "Another Brick in The Wall, part V" sva četvorica precizno tutnje kroz muzički materijal dok se
na okruglom platnu pojavljuje prvi crtani film - okean sa brodom i
pticom koja leti po plavom nebu.
Program se nastavlja sa "The Happiest
Days of our Lives" u kojoj se odmah u početku pojavljuju ogromne
lutke "profesorčića" sa desne strane i "debele keve" sa leve.
U
toku ove i sledeće "Another Brick ih The Wall, part II" lutke se
kreću iznad gledališta sa pretećim pokretima (strah i trepet od
nastavnika, u ruci drži i štap kojim prateći maše nad glavama
prisutnih, dok se debela i neosetljiva keva ceri razjapljenih usta)
a iz očiju im sikću tanki zraci svetla.
Istovremeno, na platnu teče
film sa parafrazom savremenog školovanja. U učionicu ulazi isti onaj
»decepazitelj« i dok se đaci sabijaju u klupe on ih propisno
šaketa štapom, da bi ih već u sledećoj sceni ubacio u mašinu za
mlevenje mesa itd.
Već po obilju senzacija očigledno je da Another
Brick... predstavlja jednu od ključnih stvari u programu.
Pomoćno
osoblje počinje sa nameštanjem cigli u zidu, i polako ali sigurno - zid postaje sve veći i jasniji.
Takođe, tek u ovoj stvari primećuje
se prvo odstupanje od muzičkog predloška kakav je ponuđen na
albumu. Instrumentalni početak je puno duži, a na kraju, posle
poznatog Gilmourovog sola i Snowy White dobija prostor za iskazivanje, što i on koristi na najbolji način.
Očigledno, Floydi su svesni
da je ovo jedna od najupečatljivijih stvari (pa ako hoćete i
najpoznatijih) i ne žele da je previše brzo završe.
Posle
vizuelnog bombardovanja, pogled na scenu pokazuje nam da Mason i Wilson potpuno istim pokretima (što
su oni u nekoliko navrata koristili) udaraju po svojim kompletima.
Ako ste gledali film "Koncert za Bangladeš" sećate se scene u kojoj
Ringo i Keltner to isto rade. Vrlo efektno na živim nastupima!
Sledi "Mother" i posle polaganja prve
cigle u životu - "školovanja", sledi i druga - "vaspitanje", kada često
dobijamo lažnu sigurnost i varljive predstave o okolini.
Surovi
Gerald Scarfe nasuprot idiličnoj muzici suprotstavlja jezovitu
sliku. Ovo je akustični deo koji se nastavlja patetičnom "Goodbye
Blue Sky" u kojoj Waters i Scarfe svaki na svojoj strani pokušavaju
da ilustruju ono što se naziva gubitkom iluzija.
Uz zvuke akustične
gitare, na platnu pratimo pomalo usplahiren let golubova i njihovo
udaljavanje.
Sledi ulazak u prve mladićke godine i
prva paranoična iskustva - "Empty Spaces/What Shall We Do Now?" kada se
glavni akter pita kako će završiti "zid" (dok radnici dole
marljivo rade i polako zagrađuju muzičare pred nama.
Verovatno će
neko opet reći kako sam nepopravljivi cinik, ali nisam mogao da
izdržim, a da se ne nasmejem trenucima kada Waters patetično peva
o problemima i podižanju zida u figurativnom smislu, a radnici gore
na pokretnim skelama muku muče, jer ne mogu da uglave baš precizno
svaku ciglu).
Izvrsna "Young Lust" propraćena je fenomenalnim
crtićem u kojoj pratimo ljubavnu igru biljaka koje se pretvaraju
u ljudska, životinjska itd. stvorenja i još jednim produženim
instrumentalom koji izmenjuju Gilmour i White.
U "One Of My Turns" pratimo jedan od bezuspešnih pokušaja glavne ličnosti da se trgne
i raskine okove koji ga (sve očiglednije, jer zid je skoro
gotov, ostavljene su samo tri rupe kroz koje vidimo muzičare) stišću, pa se čak simbolično na vrhuncu stvari i ruši gornji sloj cigala u
zidu sa desne strane.
"Don't Leave Me Now" i "Another Brick In
The Wall, part III" služe za kompletiranje zida i Waters završava
prvi deo programa sa "Goodbye Cruel World" pevajući kroz jedini
ostavljeni otvor koji je odmah na završetku stvari ispunjen
poslednjom ciglom.
Pogled na sat pokazuje da je prvi deo
trajao nešto preko pedeset minuta, dakle desetak minuta duže nego
što je predstavljen na ploči.
Izlazak u hol dokumentuje da su ljudi
tek sada orni za kupovinu. Omađijani perfektnošću zvučne i
vizuelne prezentacije, jednostavno ne mogu da odole kupovnoj groznici.
Promet je ogroman - stvari jednostavno nestaju sa rafova. Je li to taj "surovi svet" od kojeg se Roger Waters malopre opraštao, ili to
samo ja večito posmatram nekakvim cinično-ispitivačkim očima.
U
stvari Waters i drugovi su se na vreme ogradili (i bukvalno) od
svega toga. Par dana kasnije sretao sam često na ulici ljude sa "zidom" na majici.
Skoro nisam video da ljudi tako
ponosno i zadovoljno nose svoj teret.
II deo: Rušenje zida
Pronašao sam program (moj jedini
suvenir) i vratio se na mesto. Petnaestominutna pauza je završena i
uskoro osvetljen ogromnim reflektorom ispred zida stupa usporenim
koracima i isto takvim govorom poznati nam konferansije i čita istu
onu najavu sa početka.
Njegov usporeni govor (kao kad ploču sa 45
prebacite na 33 obrtaja) izaziva buru smeha. Inače propustio sam
reći da su u toku prvog dela, kao i u nastavku, neprekidno sevale blic
kamere uprkos svim zabranama i upozorenjima. Očigledno, u salu je
prokrijumčareno mnogo malih džepnih foto-aparata sa blicevima.
I ponovo, posle usporenog "Nadam se da
je grupa spremna", Floydi ovog puta iza zida započinju "Hey You".
Waters kao da nam dokazuje da je to neizbežan put kojem ni on sam
nije mogao izbeći ("Zid je isuviše visok kao što vidite") da bi
odmah zatim paranoično-uplašenim glasom zapitao "Ima li nekog tamo
napolju" ("Is There Anybody Out There").
Ne verujem da ste i da ćete
prisustvovati koncertu u kojem vam omiljena grupa svira čitavih
desetak minuta iza zida. Ipak, Waters je to tako zamislio i mora
biti ubedljiv.
"Nobody Home", sledeća stvar čini i
vizuelni vrhunac predstave.
Otvaraju se četiri cigle sa leve
strane zida i omogućuju pogled u savremeno namešten apartman sa
foteljom-ljuljaškom iz koje Waters, držeći u jednoj ruci daljinski
upravljač za televizor, u pozadini menja kanale.
U drugoj ruci drži mikrofon
i peva o nezadovoljstvu i neispunjenim željama - kada eto najzad imaš
sve što ti omogućuje veštačko zadovoljstvo, a ne možeš dobiti
voljenu osobu.
Precizno postavljene stvari u malom prostoru sa
izvrsnim neonskim osvetljenjem i bleštećom reklamom iza prozora
pravi su pop-artistički kolaž.
Za sledeću stvar "Vera" Waters
prelazi na suprotnu stranu zida, dok se na njegovoj velikoj površini
projektuju fotografije i filmovi iz II svetskog rata.
I dok na filmu
ratni vihor prosto kosi mlade ljude, Floydi uz hor gromko pevaju "Vratite momke kući" ("Bring The Boys Back Home").
"Comfortably Numb" izvode u dijalogu
Waters ispred zida u belom mantilu kao doktor i Gilmour na vrhu zida
kao isfrustrirani pacijent.
Ako je ovo zbog teksta i gestova suzdržana
scena, Gilmour svojim završnim solom ruši sve probleme, frustracije i zidove. (Mora da su cigle dobro pričvršćene kad od
ovakve muzike nisu počele da se ruše).
Još jedno smirenje uz "The
Show must go on" koji se izvodi iza zida, dok tehničari nameštaju
opremu sa ove naše strane.
Posle, na Waters način postavljenog
pitanja "Biti il' ne biti" svi muzičari (njih osam) i vokalni
kvartet započinju sa "In The Flesh" pozivom na šou u drugom delu
života, gde se Waters podsmehuje i na sopstveni račun ("Pink se ne
oseća dobro, ostao je u hotelu, i poslao je nas kao zamenu") možda
asocirajući i na već zaboravljenu Syd Barrett legendu.
Uz sva ta
pitanja i nagađanja, s leve strane pojavljuje se ona poznata svinja
(sa "Animals" omota) i letucka iznad publike sa farovima umesto očiju.
"Run Like Hell" omogućuje još jedan
produžetak, koji instrumentalisti efektno koriste - duel gitara i
bubnjeva. Ovde naročito dolazi do izražaja izvanredno promišljena
upotreba reflektora. Dok se konzole sa bezbrojnim sijalicama spuštaju
i dižu sa tavanice, dvojica tehničara se spuštaju u nekakvim
kabinama iznad samih gledalaca u parteru i upravljaju svoje topove
u aktere na sceni.
Tek kada se vidi ovako osvetljenje, postaje jasno
šta u pravom smislu znači "Pink Floyd".
Završetak je sve dramatičniji i
neizbežniji.
"Waiting for the Worms", "Stop" i "The Trial" su
bombardovanje senzacijama.
Pokušaj izbavljenja od ludila i
haotični tok misli predstavljeni su crtanim filmovima
sinhronizovanim na neverovatan način.
Kako zid nosi ulogu platna,
prostora na kome se sve reflektuje ili projektuje ili ako sam na
pravi način shvatio Watersa - zid više ne dopušta prolaz ni mislima
ni slikama, on ih samo odbija i to uvek na istu stranu - a kako je to
sad ona druga strana zida kojom su Floydi i Waters bili
ograđeni - on nam sada omogućuje da sve to vidimo.
Prilično
komplikovano, zar ne!?
U svakom slučaju ova konfuzija je
efektno prikazana i bez ikakve greške u sinhronizaciji. Preko
engleske zastave lete scene svih učesnika čas u odvojenim (u tri
dela) u sekvencama čas potpuno spojeno.
Scene mučenja sa rekom
nadirućih čekića prethode konačnom zaustavljanju u životnoj
bujici ("Stop") i da bi se sve predstave ponovile u haotičnom ubrzanju
("The Trial") kako bi se sve završilo scenom rušenja zida na filmu - a
zatim i bukvalno.
Iz ruševina naravno izlaze Floydi i u pratnji ostalih muzičara i šetajući pored ostataka na "play back" izvode "Outside The Wall", pokazujući nam kako može izgledati mogući
kraj.
Kraj koji je kao celo kazivanje smislio Roger Waters, u kojem
nam poručuje kako samo neki mogu preživeti sav taj haos.
I to oni
koji nas (vas) vole.
Verujemo ti, Roger, verujemo. Ali...
Posle završetka cele predstave i
sabiranja misli, stvari oko "Zida" postaju još malo jasnije. Pre
svega neke od stvari koje nisu mogle biti poznate u vreme izdavanja
albuma.
1) Sada je tek jasno da je "The Wall" zamišljen kao multimedijsko događanje, predstava.
2) Da je album "The Wall" samo deo zamišljenog projekta.
3) Da je prvo nastala ideja o projektu, pa je napisana muzika.
Jer tek kada se ovo shvati, postaje
jasno zašto su stvari na ploči tako postavljene, koju funkciju
imaju svi oni šumovi i efekti, da je crtani film završen pa su
delovi stavljeni na omot i plakate itd.
Gledajući izvođenje ove predstave
(jer ovo je daleko od klasičnog rock koncerta, čak veoma daleko od
rocka), moguće je stavljati primedbe samo na osnovnu ideju - realizacija je besprekorna.
Kako sam ono što mislim o muzici i
libretu davno rekao, na to se više ne želim vraćati. Izvođenje, kao
što rekoh, bez greške. A da bi to ostvarili Floydi su morali
angažovati ogromnu ekipu. I upravo je neverovatno kako tolika ekipa ljudi radi simultano.
Tonski inženjeri su ostvarili besprekoran zvuk, kako na sceni, tako u celoj sali, nepogrešivo miksujući živu
svirku grupe sa zvučnim efektima sa trake i sjajno šetali po celoj
sali.
Kvadro-zvuk u najboljoj primeni.
Zvuk i svetla su oduvek bila
najjače Pink Floyd oružje. Topovi, konzole sa reflektorima,
efekti, lutke i filmovi stvarali su upravo odgovarajuću atmosferu za
oslikavanje pojedinih scena i događaja.
Sve u svemu, u celom tom vatrometu,
mnoštvu tehničara, pomoćnih radnika, muzičara, neizbežno se
zapitate. Pa, dobro, gde su Floydi u svemu tome.
"The Wall" je multimedijalna
ekstravaganca koja sama po sebi ima snagu, koja ima sopstveni
život i koja će biti zapamćena po tome što su je zamislili i
izveli Pink Floyd.
To nije klasičan Floyd koncert, ili još manje
rock koncert. Međutim, gledano unazad to je logičan nastavak puta
kojim su Floydi krenuli od "Atom Heart Mother" na ovamo.
Logičan
nastavak, jer u sebi sadrži svu veličinu i pompeznost koju su Floydi
oduvek želeli i kojoj su neprestano težili (balet, horovi,
specijalni efekti, avioni itd.) i "socijalno relevantni" tekstovi
kojima je Waters okupiran od "Dark Side Of The Moon".
Čini mi se da ne treba da naglašavam
kako je to put koji su Floydi otvorili i koji jedino oni sami mogu dalje
produbljavati.
Ovakvu ekstravaganciju, ili bolje predstavu ove vrste
mogu zamisliti i ostvariti samo Pink Floyd.
Nema grupa ili ličnosti
koji se kreću tim smerom.
Možda i bolje.
Jer, jedino na taj način
Floydi ostaju jedinstveni i neprikosnoveni u onome što rade.
Ali...
Ono što ostaje kao ključna primedba
čak i ovako savršenoj prezentaciji nalazi se u samoj postavci
čitave stvari. "The Wall" jasno ima potpunu snagu i postaje razumljiv
tek u živom izvođenju. Ali, tu postoje nejasnoće u rakursu
posmatranja stvari.
Ako je zamišljen i napravljen kao autobiografija
najnesretnije rock zvezde Rogera Watersa, onda ostaju pitanja da li
je taj zid prepreka koju je on (kao i svaki čovek) postepeno gradio, odvajajući se od spoljnog sveta, ili ga samo oseća, ili taj zid ljudi grade oko njega - pa na kraju, da li su se Floydi vremenom
odvojili, ili se publika odvajala od njih.
Kako je taj famozni zid na
kraju srušen (zadnje večeri je čak bukvalno eksplodirao u
paramparčad, baš zato što je to bio poslednji živi nastup sa
ovakvom prezentacijom) ne moramo se previše brinuti oko tih pitanja.
Kako istorija pokazuje, Waters će u naredne tri godine imati
dovoljno vremena da razmišlja i kuka nad ljudskim i sopstvenim
grehovima i da smisli još nešto veće i grandioznije.
Kako sam završetak "Outside The Wall" treba na neki način da označi konačno prečišćenje, mislim da Waters nije predaleko od upadanja u religiozna osećanja.
Uostalom
jedan deo hipi tradicije je uveliko otišao na tu stranu i ne treba
previše da iznenadi ako Waters sa "socijaine kritike" pređe na
Dylanov put. Ako se to stvarno desi, moći ćemo reći: "Sve u svemu, samo još jedna rupa u zidu!"
Napisao: Momčilo Rajin (Džuboks, septembar 1980.)
