Krešimir Ćosić (18), KK Zadar: Priznaću vam jedan svoj greh - imam tri ploče sa narodnom muzikom

Avgust 1967: Obožavaoci jedne od najpopularnijih YU grupa, zagrebačkih Zlatnih akorda, ljuti su jer im njihovi mezimci ne odgovaraju na pisma i ne šalju fotografije. Bas gitarista Zlatko Miksić odgovara: "Shvatite nas! U posljednja dva mjeseca primili smo nekoliko tisuća pisama! Obećajemo da ćemo odgovoriti što prije"... Prilikom koncerta Grupe 220 u Karlovcu, Drago Mlinarec se igrom slučaja našao u žiriju za biranje "Miss Karlovca". Devojka koju je on predložio - bila je izabrana za miss... U izboru aktuelnih naj-naj bendova, čitaoci popularnog omladinskog časopisa Plavi vjesnik za najpopularnije su izglasali upravo pomenute Zlatne akorde i Grupu 220, dok su preostala Top Ten mesta zauzeli: Kameleoni (Koper), Roboti (Zagreb), Crveni koralji (Zagreb), Siluete (Beograd), Mi (Šibenik), Delfini (Split), Rdeči dečki (Maribor) i Indexi (Sarajevo)... Najpopularniji strani izvođači su Frank i Nancy Sinatra ("Somethin' Stupid"), Procol Harum ("A Whiter Shade of Pale"), Sandie Shaw ("Puppet on a String"), a sve ih nadmašuju neizbežni Bitlsi, jer zahvaljujući prvom globalnom satelitskom TV prenosu, ceo svet pevuši - "All You Need Is Love".... Ko će prvi u Jugoslaviji da nabavi novu singlicu Bitlsa? Pasionirani diskofil Radivoje Korać - ili možda njegov drugar iz košarkaške reprezentacije, 18-godišnji Krešimir Ćosić?... Evo kako je tog avgusta, pre tačno 46 leta, o Kreši pisao Plavi vjesnik, a zatim i Tempo, dve godine kasnije...      

"Imam diskoteku kao Beogradska televizija. To je rečeno sa preterivanjem, ali sam sigurno prvi u Jugoslaviji po bit-muzici. Mislim na privatne zbirke... Sad moram da priznam jedan svoj greh. Imam i tri ploče sa narodnom muzikom. Verujte mi, nisam ih kupio. Dobio sam ih na poklon"

Nedavno je na međunarodnom turniru u Italiji, u jakoj konkurenciji istaknutih sovjetskih, talijanskih i čehoslovačkih igrača proglašen za najboljeg na turniru. Riječ je o osamnaestogodišnjem učeniku Pedagoške gimnazije, talentiranom košarkašu Krešimiru Ćosiću, koji svojom spretnošću, brzinom i bravuroznom igrom prisiljava gledaoce da skaču na noge i time postiže uspjehe u svom klubu ili u reprezentaciji, gdje je već tako mlad sebi osigurao sigurno mjesto.

Nedavno sam prisustvovao svečanom dočeku KK "Zadar" s povratka iz Italije, gdje je ovaj klub na međunarodnom turniru svojom kvalitetnom igrom osvojio I mjesto i time potvrdio kvalitetu jugoslavenske košarke.

Odmah pri silasku s broda čestitao sam mladom košarkašu na postignutom uspjehu i zamolio ga za ovaj razgovor.

Kad sam idućeg dana pozvonio na vrata njegova stana pojavila se njegova majka. Rekla je da još spava (iako je bilo 9 ujutro)

No, ipak ga je pozvala. 

Kad je Krešimir ustao, ušli smo u njegovu lijepo uređenu sobu, na zidovima kojih vise uramljena razna priznanja i slike s nastupa. Sjeli smo za sto i započeli ovaj razgovor o kratkoj ali uspješnoj karijeri ovog mladog košarkaša, kojeg ovdje u Zadru mnogi nazivaju Đerđinim zamjenikom.

- Ne mogu se pohvaliti dugom karijerom i zato su mi svi događaji vezani za početak u svježem sjećanju. U osnovnoj školi nisam nikad pomišljao na to da ću jednog dana igrati košarku. Moj jedini hobi bio je pisanje pjesmica, koje sam kao član literarne sekcije pisao za školske zidne novine.

Iako sam uz to igrao i košarku ona me nije mnogo interesirala. Igrao sam je jedino na satovima tjelesnog vježbanja, ali ne zbog užitka, već iz obaveze prema tom predmetu u školi. 

Svojom visinom sam se izdvajao od drugova i zbog toga nije bilo čudo što sam pojedine utakmice sam rješavao, postigavši najviše koševa za svoju ekipu. 

Svi ostali igrači bili su niži od mene bar 40 cm.

Kad sam s uspjehom završio osnovnu školu, upisao sam se u ovu koju i sad polazim. Pohađanjem I razreda Pedagoške gimnazije sve sam se više počeo zanimati za košarku. Rado sam je igrao u školi a i bio sam u školskoj reprezentaciji. 

Kad smo jednom igrali protiv neke škole, na kraju utakmice mi je prišao jedan nepoznat čovjek i upitao me da li bih htio igrati košarku u klubu. 

U prvi trenutak sam se iznenadio i mislio sam da se neznanac šali. Ali, on je bio uporan i ponovio je pitanje. Onako od šale i bez razmišljanja, rekao sam da bih igrao i tako smo se dogovorili da to poslije podne dođem na trening KK "Zadra". 

Našao sam se u nedoumici: da li da vjerujem neznancu? Ipak sam otišao (bez znanja roditelja) na trening. 

Tu sam odmah spazio svog novog znanca, koji me je ljubazno pozvao u klupsku svlačionicu i predstavio mi se kao trener "Zadra". Objasnio mi je da me je pozvao zbog toga jer su mu potrebni mladi igrači poput mene.


Gostovanje u Skoplju



Zamislite kako mi je bilo?! Onako mlad, anoniman i neiskusan, odjednom sam se našao u društvu najboljih košarkaša "Zadra". 

Kad sam izašao na igralište, odmah sam prepoznao Đerđu i Anića. Kad je trener objasnio ostalima da sam ja novi i da ću s njima trenirati, svi su me upadno motrili.

I počeo sam trenirati... 

Oni stariji su bili spremni na naporan trening, ali ja sam se umarao i znojio. No, nisam posustao. Kad sam se upoznao sa svojim suigračima, često su mi davali korisne savjete. Nakon nekoliko odigranih utakmica na treningu, trener je odjednom rekao: 

"Ovaj mladić je stvoren za košarku."

Naš razgovor je načas prekinula Krešimirova majka koja nas je poslužila vinom i kavom.

Nasmijana i sretna, rekla je: 

"Tko bi se nadao da će jednog dana o mome sinu pisati novine? Znate, u početku smo mu branili da igra košarku, ali smo poslije razumjeli i sada je sve u redu."

Popili smo vino i uz pijuckanje kave nastavili razgovor. Krešimir je postao razgovorljiviji.

- Prvi javni nastup za KK "Zadar" odigrao som na svoj 16. rođendan. Gostovali smo u Skoplju protiv "Rabotničkog". Bila je to prvenstvena utakmica na kojoj sam bio najmlađi igrač. Iako smo gostovali, sjećam se, katastrofalno smo ih porazili. 

Na toj sam utakmici dao desetak koševa za svoj klub, a to je bilo dovoljno da je trener bio sa mnom zadovoljan i imao me u vidu za predstojeća takmičenja. Paralelno s nastupima za klub iznenada sam dobio poziv za pripreme uoči Juniorskog evropskog šampionata. Bilo je to 1965. godine.

Na takmičenju sam, prema ocjenama mnogih novinara, bio jedan od boljih igrača naše juniorske reprezentacije.


Naprosto savršeni nastavnici



U ljetu iste godine uslijedio je i drugi poziv u reprezentaciju, ali sam zbog škole morao odustati. Upravo sam u to vrijeme polagao važne ispite u školi, tako da je moj nastup bio isključen. Bilo mi je veoma žao, ali sam se smirio kad sam čuo da se naša reprezentacija uspješno plasirala. 

Čekao sam slijedeći poziv u reprezentaciju, koji je ubrzo uslijedio.

Prošla godina je za mene bila vrlo plodna. Najprije su došli pozivi u B reprezentaciju na Evropski šampionat što se održavao u Italiji. Kad sam bio pozvan na pripreme, naprosto nisam vjerovao do ću igrati protiv najboljih košarkaša Evrope! 


Kao na svakoj utakmici dosad, i ovdje sam se maksimalno zalagao. Poslije tog šampionata, uslijedilo je niz prvenstvenih, prijateljskih i međunarodnih utakmica.

Prvi put za A reprezentaciju igrao sam prošle godine. Baš se naša reprezentacija u nešto pomlađenom sastavu spremala na turneju po Americi. 

Dobio sam iznenadan poziv.

Iako sam bio najmlađi član, svi su se prema meni odnosili vrlo pažljivo. Na toj turneji bio sam u odličnoj formi i koševe sam davao kao od šale. Svi su mi čestitali. To mi je dalo nove nade za zalaganja u košarci koja je postala dio mog života, dio mene.

Nakon te turneje postao sam stalan član naše A reprezentacije.

Kako je u školi? Nastavnici su prema meni naprosto savršeni. Potpuno me razumiju i ne žele da dajem ispite kad sam nespreman. 

Uvijek mi opravdaju izostanke s nastave i bodre me, govoreći mi da samo i dalje nastavim igrati košarku za koju sam stvoren. Inače, u školi sam dosad bio dobar učenik, i zato mi roditelji dopuštaju do nastavim igrati košarku.

Zabeležio: Franjo Harmat (Plavi vjesnik, avgust 1967.)


*****



Tempo, mart 1969: Neshvatljivo je da je poznati beogradski arhitekt Uglješa Bogunović mogao da napravi tako kardinalnu grešku u projektovanju vrata na oblakoderu Politike! Košarkaš normalne visine mora da se sagne kad ulazi u redakciju Tempa! - rekao je u šali reprezentativac i član Zadra Krešimir Ćosić. 

- Pa mi, košarkaši, nismo liliputanci! Ja se provlačim kroz vrata, iako sam visok samo 2,06 m. Moj klupski kolega Krnjčević sa svojih 2,14 m. morao bi da se spusti na kolena i uprlja - pantalone!


Ilegalnost



- Košarkaški soj je pomalo čudnovat. Kao da nema nikakve veze sa sportom. Sećam se, to je bilo 1963, ja sam imao 15 godina, bio sam visok 195 sm, a težak 60 kg. Strogo mi je bilo zabranjeno da se bavim sportom, pa sam "privatno" rano ujutru, dok je igralište bilo prazno, ubacivao loptu u koš.

To je tako išlo dok me jednog dana, tačnije jednog jutra, nije zapazio nekadašnji trener Zadra Tičin. Pozvao me na pravi popodnevni trening i - postao sam ilegalan član ekipe. 

Kažem "ilegalan", jer me nije smeo stavljati u tim u strahu da ću se razboleti, ili da će se nešto stomiti u meni. Toliko sam bio filigranski građen i veoma krt. 

A još kad je čuo da ja danima ne jedem ništa, odustao je od namere da me ubaci u tim.

Preokret je nastao kad mi je otac, koji je hotelijer po struci, doneo jedan američki košarkaški list koji je neki stranac zaboravio. 

Ja sam onda na fotografijama video mnoge profesionalne "štosove" koje sam ujutru, tajno, kopirao i uvežbavao. 

A onda je došao moj dan sa veliko "D". 

Na jednom treningu prikazao sam svoj novi repertoar i Tičin je bio prinuđen da popusti. Postavio mi je samo uslov da moram više da jedem. I ja sam samo zbog košarke postao gurman. U to vreme moj dnevni jelovnik sastojao se od dva kolača i - ništa više.


Kockar



I tako, malo po malo, ja sam porastao 2,06 m, što mi pričinjava velike teškoće. Noćima i noćima ja ne mogu da spavam. U spavaćim kolima mesta ima samo do mojih kolena. 

I šta onda da radim? 

Ni kriv ni dužan morao sam da postanem kockar. Ne samo ja, nego sam pokvario i moje drugove koji moraju sa mnom da provode noći igrajući karte.


Krevet



Sad mi je najveća želja da se uselim u stan koji sam nedavno dobio od kluba. Već sam naručio krevet po meri. 

Jedva čekam da se najzad, jednom u životu opružim i da spavam tri dana i tri noći

Naplatiću se za sva ona bdenja po hotelima, u krevetima koji su pravljeni za patuljke, a ne i za mene.


Auto



Kakve su to nezgode vidi se i po tome što će u mojim kolima "audi 160 LS" biti ugrađeno specijalno sedište za šofera koje će biti smešteno prilično unazad.

U drugim kolima ja ne mogu da smestim svoje noge. 

Kada moram da vozim "fiću", onda sedim na zadnjem sedištu, pošto sam pre toga demontirao sedište za vozača. To su moje fizičke nezgode, mada je i bilo i drugih.


Frizura



Sećam se kad sam sa Zadrom putovao u Sofiju, na meč protiv CSKA. Na granici, Bugari me nisu hteli pustiti, jer sam imao dugu kosu. Prinudili su me da iziđem iz voza, da odem u selo da se podšišam i sam da platim, pa tek onda da nastavim putovanje. 

Kad sam sve to uradio, moj voz je već bio otišao, pa sam morao da sačekam sledeći. Moja osveta je usledila u Sofiji, kad je bugarski koš "procurio". Ni sad ne razumem šta su Bugari imali protiv moje kose. Mogu da izgledam kako je meni volja. 

Kako bi njima izgledalo kad bismo ih mi prinudili da na granici čekaju dok im kosa - poraste. Jer, tako se nama dopada. U tom slučaju, Bugari bi morali da nose perike...


Šinjorina



A moja frizura se dopada i devojkama, pardon, mojoj devojci u Zadru, pa je i zbog toga nosim. Samo ne mogu vam reći ime moje "šinjorine", jer bi se sve druge naljutile. 

Ako ovu moju izjavu objavite, biću prinuden da otkupim sve brojeve "Tempa" u Zadru i okolini. 

U protivnom, biće rusvaja!


Diskoteka



Mnogi me pitaju, gde trošim novac koji zaradim na košarci. Moj odgovor je: u pločama. Imam diskoteku kao Beogradska televizija. To je rečeno sa preterivanjem, ali sam sigurno prvi u Jugoslaviji po bit-muzici. Mislim na privatne zbirke. 

Sad moram da priznam jedan svoj "greh". Imam i tri ploče sa narodnom muzikom. Verujte mi, nisam ih kupio. Dobio sam ih na poklon od Beogradske televizije.


Zadar



Sad mi je želja da odem u neki inostrani klub, ali ne zbog inostranog kluba, već zbog jezika. Nedavno sam podneo molbu Košarkaškom savezu Jugoslavije da mi odobri igranje u Italiji da bih studirao italijanski jezik. Zamislite, šta su mi odgovorili:

"Italijanski jezik možeš vrlo dobro da naučiš i u Zadru!"

Možda su u pravu? Ne zbog jezika, već zbog Zadra.

Ne mogu ja bez Zadra!...

Zabeležio: J. Veličković (Tempo, mart 1969.)


Tempo, jun 1969: Krešimira Ćosića, državnog reprezentativca u košarci, sreli smo u avionu za Zadar. 

Vraćao se kući posle tužnog događaja, kada je sa ostalim drugovima prisustvovao sahrani svog bliskog prijatelja Radivoja Koraća. Bio je neraspoložen, potišten, jer više neće imati priliku da igra sa popularnim Žućkom.

- Prvi put je brže vozio, prvi put preticao druga kola i - nastradao. Nije pio, nije pušio... Voleo je košarku i muziku. Na pripremama smo stalno slušali ploče - isprekidano je govorio dvometraš iz Zadra.

I dok smo razgovarali o košarci, stjuardesa nas je nekoliko puta opominjala da bi trebalo da se preselimo u rep aviona zbog ravnoteže! Jer, u avionu nas je bilo samo šestoro. 

U priči brzo nam je prošlo vreme i razgovor smo prekinuli kad je JAT-ov Konver sleteo na pistu novog zadarskog aerodroma.


Najpopularniji Zadranin



Od aerodroma do Zadra ima 12 kilometara. Tu razdaljinu smo prevalili Ćosićevim "audijem 100 LS". Nova kola sa svega 5.000 pređenih kilometara, koja je Ćosić kupio od prihoda u toku prošle godine. O tome nam je košarkaš Zadra rekao:

- Kupio sam kola od ušteđevine koje su delimično bile "pojačane" novcem kluba. Uostalom, i košarkaši su zaslužili da dobiju nešto više od hranarine. 

- Koliki su bili prihodi prošle godine?

- Prosečno 1.600 dinara mesečno. Mogao sam da odvojim koji dinar, jer živim sa roditeljima.

Dok smo prolazili kroz grad, na svakom koraku moglo se čuti: Ćosa, Kreša...

- Da li je to tako stalno?

- Neprekidno, skromno je odgovorio Ćosić. - Ljudi vole košarku, pa su i mene zavoleli.

- Izgleda da ste najpopularnija ličnost u ovom gradu na moru?

- Izgleda. Uostalom, došljak to najbolje može da zaključi.


Poziv iz SAD



Vreme je bilo sunčano. Međutim, vetar je duvao tako jako da smo umesto kupanja odlučili da se odvezemo do Crvene luke, tridesetak kilometara od Zadra, popularnog mesta, stecišta mnogih filmskih zvezda. U kolima smo nastavili razgovor o planovima ovog mladog reprezentativca,

- Priča se da ćete napustiti Zadar?

- Ni govora. Klub mi je omogućio solidne uslove za trening i život. Uskoro ću dobiti i stan.

- A onaj poziv iz Amerike?

- Ovih dana ću odgovoriti menadžeru i pitati za uslov. Moram da mislim na godine koje dolaze. Odlazak preko okeana dolazi u obzir, ali ne sada. Inače, taj put bi mi dobro došao u pogledu studija engleskog jezika. Sada mi je dvadeset godina i želeo bih da ih što pre završim.

- Od kada igrate košarku?

- Od devete godine, a u 15-toj sam postao omladinski državni reprezentativac.

- Različite su priče u pogledu nošenja dresa sa brojem 11. Da li ste vi želeli taj broj?

- Ni govora! Nisam bio baš najbolji učenik, pa sam čak u jednom polugođu imao 11 jedinica. Tada mi je nastavnik fiskulture naredio da od trenera tražim dres sa brojem 11. Tako i danas nosim taj broj.


Cipele broj 48



- Visoki ste dva metra i šest santimetara. Koji broj cipela nosite?

- 48.

- Znači teško nalazite tako velike cipele?

- Kupujem ih u inostranstvu. I to ne jedan, već više pari.

- A odela?

- Šijem kod krojača - četiri metra štofa.

"Audijem" smo na momente jurili i 160 kilometara na čas, tako da smo u Crvenu luku, neobično interesantno letovalište, na srednjem Jadranu, stigli veoma brzo. 

Otišli smo na peščanu plažu da bi nastavili razgovor u miru. Ali, umesto samoće, sreli smo grupu Dalmatinaca koja nam nije dala mira.

Zahtevali su od Ćosića da ih provoza, da nešto s njima popije, da igra fudbal, da jede... 

U toj grupi bilo je i nekoliko devojaka prema kojima naš košarkaš nije bio baš ljubazan. Pre bi se moglo reći da je izbegavao razgovor.

- Nije lako visokim ljudima da vode ljubav...

Razgovarao: D. Gregorić (Tempo, jun 1969.)







Podržite Yugopapir na Fejsbuku :-)