Petar Stojanović (SUP Beograd), dežurni sudija na utakmicama: Nisam sentimentalan prema huliganima

Avgust 1973: Skandali potresaju svetski fudbal! Tema meseca je afera sa đenovskom Sampdorijom, koja je ponudila Atalanti 20 miliona lira za pobedu nad Lanerosijem. Ova dva boda trebalo je da budu spasonosna za Sampdoriju, koja je bila u zoni za prelazak u B ligu... Priča se i da je protekla fudbalska sezona u Grčkoj bila puna prljavih poslova - "Da, ovo ovde je bila prava farsa!", grmi legendarni Ferenc Puškaš, trenutno trener Panatenaikosa... Austrija: sportski direktor Viene prijavio je Nacionalnoj ligi pokušaj podmićivanja od strane jednog člana Bevaga iz Ajzenštata. "Nudili su igračima 15 hiljada šilinga da Viena izgubi, ne bi li se tako Ajzenštat zadržao u prvoj ligi!"... Ruku na srce, nagađa se i o korupciji u jugoslovenskom fudbalu, ali sudovi ostaju nemi, jer ne priznaju tužbe koje se zasnivaju na pričama i pretpostavkama... Ako već postoji fudbalski problem koji je itekako pod kontrolom, onda je to neprimereno ponašanje na stadionima, za koje je u Beogradu zadužen gradski sudija za prekršaje... 


"Ne mogu apriori da budem rigorozan prema onima koji su zgrešili - baš u sportskom oduševljenju ili zanosu. Međutim, to ne znači da sam i sentimentalan prema onima koji zaista zaslužuju primernu, ili najoštriju kaznu"

Incidenti na sportskim borilištima i oko njih nisu u nas toliko česti, da bismo ih mogli nazvati pojavom, ali ih, ipak, ima. S vremena na vreme i zbog raznoraznih razloga, najčešće posmatrači fudbalskih priredbi, stignu i do sudije za prekršaje. 

Pogotovo na »jačim«, domaćim i međunarodnim fudbalskim susretima, izgredi su, kao po nekom nepisanom pravilu - neminovni.

Ko su ti vinovnici nereda, zbog čega oni »eksplodiraju« i kakav se aršin kažnjavanja primenjuje u tim slučajevima, reći će nam Petar Stojanović, gradski sudija za prekršaje pri Dežurnoj službi SUP Beograd, koji već deceniju svakojakim metodama pokušava da obuzda takve, nemirne duhove.

- Kao sportski čovek - priča sudija Stojanović - uvek i prvenstveno nastojim da otkrijem uzroke eventualnog incidenta. Da proniknem u psihu tih ljudi, da ne pogrešim prilikom odmeravanja kazne.

Deset godina bio sam prvotimac kraljevačke Sloge, igrao sam dugo u studentskoj reprezentaciji Jugoslavije, amaterskoj selekciji Srbije, izabranom timu Kraljevačkog podsaveza.

Pa, ne samo zbog toga, ne mogu apriori da budem rigorozan prema onima koji su zgrešili - baš u sportskom oduševljenju ili zanosu.

Međutim, to ne znači da sam i sentimentalan prema onima koji zaista zaslužuju primernu, ili najoštriju kaznu. 

U postupku nema ničeg izuzetnog, osim što je kriterijum za ovakvu vrstu prekršaja - stroži. Fizičke obračune i međusobna vređanja među gledaocima, a naročito napade na sudije ili aktere, kao po pravilu kažnjavamo - zatvorom.

S druge strane, ona sitna, zajedljiva, nevaspitana dobacivanja i tome slično, obično prolaze bez gonjenja. U stvari, pred nas, sudije za prekršaje, dolaze samo najteži, pojedinačni ili grupni slučajevi.

- Kog uzrasta su takvi prekršioci, kakva je njihova sportska kultura, koliko su oni samokritični i sposobni da se obuzdaju na sportskim manifestacijama - od najnižeg do najvišeg ranga?

- Obično su između 25 i 27 godina starosti, raznih zanimanja - od učenika do »svojih ljudi«. Zaključio bih da se radi o emocionalno nestabilnim, a i nezrelim osobama.

Njihov kriterijum objektivnosti je veoma loš, u provokativnim situacijama »kočnice« im potpuno otkažu.

Sem toga, retko ko od njih iole poznaje, recimo fudbal, a gotovo niko nije bio aktivan sportista.

- Šta, obično, uzimate kao olakšavajuću okolnost prilikom izricanja kazni takozvanim sportskim izgrednicima?

- Uvek polazim od sebe, jer sam i ja sada često među gledaocima. Shvatam da je sport uopšte nekakav izduvni ventil za mnoge posmatrače.

Na stadionima se svi opustimo, želeći da se oslobodimo nekakvog viška akumuliranog u nama prethodnih dana.

Zaboravimo na ono što bi psihoanalitičari nazvali »nad ja«, ne pružamo veći otpor nedozvoljenom ponašanju.

Sa te strane posmatrano, uvek se nađe trenutak oproštaja bezazlenim izgrednicima, ili bar ublažavanja kazne.

- A kada ste recimo, najrigorozniji, i prema kome?

- Najviše briga nam zadaju takozvane grupne provokacije, gužve i tuče. U tim prilikama, odnosno neprilikama, najteže je - pronaći prave krivce, one od kojih je incident potekao.

Primera radi, veoma teškim okategorisani su izgredi na utakmicama Crvena zvezda - Barcelona, 1962. i Partizan - Milan, 1965. godine.

Istovremeno, posle tih izgreda izrečene su i najteže kazne - do 50 dana zatvora! 

Ali, mnogi privedeni, ostali su »netaknuti«. A nedavno, na velikom spektaklu Ajaks - Juventus (KEŠ, Beograd, 30. maj 1973. - p. Y.), gotovo i da nije bilo domaćih provokatora, dok su se gosti, naročito Holanđani, ponašali dosta bahato, čak i nepristojno.

I na Bokserskom šampionatu Evrope, naši gledaoci bili su više nego pristojni. Jedino je neko bacio cipelu na ring, revoltiran što je naš Jelisijević izgubio meč. Ipak, niko nije kažnjen, ni priveden.

- Šta, pored rivalstva i ličnih simpatija najčešće usmerava gledaoce na nepromišljene izgrede?

- Mora se priznati da i sami događaji na borilištima navode, prosto iniciraju posmatrače na nered. Nedavno, na jednoj nižerazrednoj utakmici u Vrčinu, centarfor gostujuće ekipe grubo je faulirao jednog domaćeg fudbalera.

Po očekivanju, revoltirani simpatizeri Vrčinaca uskočili su u neobezbeđeni teren, pa se, uprkos blagovremenoj intervenciji sudije utakmice i milicionara, prekršilac, konkretno izazivač publike, jedva spasao bekstvom u svlačionicu.

Ili, još se sećam incidenta među gledaocima na »jugu« stadiona JNA, posle namernog i grubog faula Vasovića nad Šekularcem.

Vasović je bio isključen iz igre, ali je, ipak, revolt zvezdaša jedva splasnuo. No, gužva se, mimo očekivanja, smirila i bez intervencije organa Milicije.

- Koji je, po vašem mišljenju, najefikasniji pravni, ili neki drugi lek, da na našim sportskim terenima, i oko njih, zavlada potpun red i mir?

- Za tako nešto, potrebno je opšte i puno angažovanje svih koji su na bilo koji način uključeni u sport, pogotovo u fudbal.

Ne želim da rangiram ljubitelje sporta, ali je, rekao bih, fudbalska publika ipak najtemperamentnija.

Dobro je što se alkohol na stadionima više ne toči i što je na važnijim susretima obezbeđenje pojačano.

Takvim merama, međutim, nije sve rešeno. Niti, pak, kažnjavanjem, kao potrebnim, ali i nužnim zlom.

Bitno je pojačati sportski duh, svest i savest aktera, posmatrača, gledalaca...

Na sreću, sportska kultura mlađih generacija je sve izraženija, izgredi su zaista sve ređi. Samim tim, ubeđen sam, susreti sudija za prekršaje i vinovnika »iz navijačkih pobuda«, biće sve ređi.

Zabeležio: Ljubiša Ristić, snimio: Volter Jadrešin (Tempo, avgust 1973.)


Podržite Yugopapir na Fejsbuku :-)