Jovan Bulj, najpopularniji YU saobraćajac '69: Nisam za kazne, lepa reč ima dvostruko jači efekat

Septembar 1969: Rajko Mitić otvara sezonu fudbalske reprezentacije utakmicom protiv rumunskog državnog tima - ipak, radi se o prijateljskom meču, a sportska javnost i dalje tuguje jer se nismo uspeli kvalifikovati za Svetsko prvenstvo u Meksiku... Uprava Hajduka odlučila da umesto petardi, bombica i raketa omogući navijačima "bilih" da bodre ekipu na sportski način: mahanjem svilenim klupskim šalovima - zainteresovani mogu da se jave klubu i dobiju šal besplatno!...

Ivica Osim daje obećanje: "Posle Crvene zvezde, Partizana, Dinama, Hajduka, Vojvodine i Sarajeva, vreme je za sedmog posleratnog šampiona Jugoslavije - ove sezone, Željezničar biće prvi!"...

Popularni golman Partizana i YU reprezentacije Ivan Ćurković sklopio je brak sa studentkinjom Snežanom Golić.

Ćurkovićev kum bio je lekar Partizanove ekipe Milenko Ristić, a mladoženja nije imao vremena ni da se ljudski proveseli - istog popodneva (pa i te noći) morao je da bude u Sportskom centru u Košutnjaku, na pripremama za derbi susret sa Vojvodinom.

Uoči venčanja, Ćurković je obavio i jedan novinarski zadatak za Tempo: pozvao je u goste, na stadion Partizana, čuvenog beogradskog saobraćajca Jovana Bulja...

... Ako bismo pokušali napraviti rang-listu najpopularnijih građana Beograda, sigurno bi vidno mesto na njoj pripalo saobraćajcu Jovanu Bulju.

Taj 30-godišnjak stekao je velik ugled u svom napornom poslu koji nije baš uvek simpatičan, naročito onima, koji se voze na četiri točka. 

Jovana Bulja ne poznaju samo desetine hiljada vozača kojima on pomaže u gustom beogradskom saobraćaju. On je ljubimac još većeg broja građana koji sa velikim interesovanjem i divljenjem, svakodnevno prate njegov »šou«, koji traje šest časova dnevno. 

Na Terazijama je uvek prisutna masa sveta koja uživa u njegovoj spretnosti, eleganciji i šarmu. Mnogi koji prvi put vide ovaj prizor, pomisle da se snima neki film i da je taj visoki čovek u elegantnoj beloj uniformi, glavni glumac ove predstave. 

On je istina glavni akter, ali bez neke posebne stručne škole, gde je mogao da nauči svu tu veštinu, da ne kažemo - umetnost.

Gledajući ga često sa koliko gracioznosti u pokretima reguliše saobraćaj, obično na onim mestima gde prolazi najveći broj automobila, upitao sam se više puta da li se taj mladi čovek bavi nekim sportom ili je pak možda igrao balet.

Na to pitanje dobio sam odgovor od Jovana Bulja, koji me nije nimalo iznenadio:

- Bavio sam se veoma aktivno sportom. Igrao sam fudbal do pre tri godine za tim našeg sekretarijata. Ponekad sam i branio gol i tu imao, kažu, dosta uspeha. Pored fudbala, koji mi je bio a i sada je velika strast, igrao sam i rukomet. Inače, volim sport i kada mi to vreme dozvoljava koristim svaku priliku da se rekreiram i održim dobru fizičku kondiciju, koja je mom poslu neophodna.

- Posećujete li sportska takmičenja?

- Redovan sam posetilac fudbalskih utakmica i ne propuštam gotovo nijedan meč mojih ljubimaca u crno-belim dresovima, iako ja nosim belu uniformu.

- Koliko već traje ta ljubav prema Partizanu?

- Navijam otkako znam za fudbal i kako sam čuo za ime Partizan.

- Zašto baš za Partizan?

- U prvom trenutku to je bilo ime koje u sebi nosi toliko simbolike, a kasnije su me oduševljavali pojedini fudbaleri koji su nosili dres ovog kluba.

- Sigurno postoje i vaši ljubimci, čija imena uvek rado spominjete.

- Naravno, pre svih Bobek, Čajkovski i Milutinović iz onih prvih godina. Kasnije su to bili Galić, Jusufi i Šoškić.

- Ima li neko iz sadašnje generacije koga izdvajate?

- Partizan danas ima nekoliko fudbalera izuzetne vrednosti. To su pre svih Katić, Bjeković i Paunović. Po mom skromnom mišljenju i ukusu, Katić je danas najopasniji napadač u ligi.

- Sećate li se neke utakmice koja vas je posebno obradovala?

- Teško bih mogao izdvojiti neku od poslednje tri u Letnjoj ligi šampiona. Sve su one bile veoma lepe i značajne i te pobede donele su Partizanu jednu laskavu titulu. Ipak, izdvojio bih onu protiv Crvene zvezde, koja je nama navijačima uvek najdraža.

Njegova obaveštenost i poznavanje prilika u našem fudbalu dala mi je mogućnost da ga upitam nešto i o narednom prvenstvu.

- Sa nestrpljenjem sam čekao da počne ovaj šampionat. Utakmice za bodove imaju posebnu draž. Naravno, kao navijač »crno-belih« gajim velike nade da u ovom prvenstvu Partizan bude najbolji. Pune četiri godine čekamo na ovaj trofej, pa je i naše navijačko strpljenje skoro pri kraju.

- Ako ne uspemo, vi bar imate mogućnosti da nas kaznite.

- Moraćete tada da me zaobilazite - u šali je dodao. 

- Da Ii ste nekoga od fudbalera, ili bolje rečeno sportista, već upisali u svoju »crnu knjigu«?

- Ne da nisam nikoga od sportista, nego u principu nisam za kazne. Mislim da lepa reč ima dvostruko jači efekat. Za fudbalere, a njih često susrećem, mogu reći da su veoma pažljivi vozači.

- Da li su i vaše kolege strastveni fudbalski navijači?

- Kako da ne, ima nas mnogo koji redovno posećujemo fudbalske utakmice.

- Kako su opredeljeni?

- Mislim da Partizan ima nešto više simpatizera, ali zvezdaši su bučniji. Uostalom oni poslednjih godina imaju čemu da se raduju. Ali, izgleda naše vreme ponovo dolazi. Ovaj poslednji trofej mnogo vredi.

- Imate li i vi neki trofej ili nagradu osvojenu na nekom od takmičenja u vašoj struci?

- Bilo ih je više, ali najdraže mi je drugo mesto u Švajcarskoj u konkurenciji najboljih saobraćajaca Evrope.

Razgovarao: Ivan Ćurković (Tempo, septembar 1969.)



Podržite Yugopapir na Fejsbuku :-)