Dejan Bekić '67: Sve ću učiniti da jednoga dana postanem standardni član jugoslovenske reprezentacije

U proleće 1967. činilo se da je popularna Zvezdina "šestica", jedan od najboljih fudbalera svoje generacije, na dobrom putu da pobedi tešku bolest od koje se bio razboleo.

U optimističkom raspoloženju protekao je i intervju za Tempo, koji je Dejan Bekić dao bivšem košarkašu i novopečenom novinaru Milošu Bojoviću. Nažalost, zdravlje mu se posle toga ponovo pogoršalo... Sledi originalni članak:

"Half »crveno-belih« posle teškog oboljenja vraća se na fudbalsku scenu.

Njegova fudbalska karijera — našla se u jednom trenutku pred velikim znakom pitanja.

Obolenje Dejana Bekića — pretilo je opakim posledicama.

U pitanju su bile limfne žlezde u predelu vrata.

Bolest je došla neočekivano.

I u takvom obimu da je mladog halfa sasvim odvojila od fudbalskog terena. U trenutku kad se upravo spremao da sa svojim timom odleti u Južnu Ameriku.

Upornost i samodisciplina i ovoga puta su donele rezultate. 

Dejan Bekić počeo je redovno da trenira.

Sasvim oporavljen, plavokosi prvotimac Crvene zvezde obećava potpuni povratak fudbalskoj lopti.

Kao fudbaler rođen je na periferiji Beograda. Njegov matični klub — nižerazredni tim Grafičar.

Uvek je igrao levog halfa. Dejan Bekić je izrazit levak. To mesto zadržao je i kada je 1962. godine došao među omladince Crvene zvezde.

Dva puta je oblačio dres omladinske reprezentacije. U jednoj prilici bio je i član mladog državnog tima.

Ali, pravi prvotimac postao je tek kad je kapiten Vladica Popović otišao u inostransto. Njegov veliki idol zvanično mu je predao dres sa brojem 6.

Dejan Bekić kaže:

- Strpljivo sam čekao, jer sam imao za rivala izvanrednog fudbalera. Vladica je bio odličan drug i veliki borac na terenu. To je moj uzor. Uvek sam želeo da postanem ono što je on bio u timu.

Najbolji half koga je gledao? To je Velibor Vasović. Dejan Bekić pokušava da ga kopira. Od inostranih fudbalera oduševio ga je Bekenbauer.

Do sada je 120 puta igrao u prvom timu. Postigao je samo četiri gola. On to ovako objašnjava:

- Retko dolazim u situaciju da se upišem u listu strelaca. Obično sam zauzet zaustavljanjem Zambate, Mojsova i ostalih. Ali nije mi krivo.

Sada je Dejan Bekić nezamenljivi prvotimac Miljanićeve selekcije.

Plavokosi mladić veselih očiju i uvek stidljivog osmeha ostao je u svim priliikama jednostavan i skroman.

On sam kaže da svake večeri najkasnije do 22 časa ode na spavanje. Ne pije. Živi veoma uredno. Nikada nije pušio.

- To je jedini način da se postigne uspeh u sportu. Fudbal traži maksimalno angažovanje i mnogo snage. Ja sam mu se sav posvetio i sada sam rob ove igre.

Svaki dinar koji zaradi šutirajući fudbal, on daje majci. Njegov džeparac je minimalan. Voli lepo da se oblači. Retko odlazi u bioskope i pozorišta. Zato nema ni vremena.

- Priča se da mi fudbaleri zgrćemo pare. To nije istina. Na primer, prosek mojih novčanih primanja u prošloj godini iznosio je 300.000 starih dinara. Kao što vidite, daleko je to od miliona.

Veliki borac na terenu — ostaje u svim situacijama sasvim odan fudbalu. Spreman je da mu pokloni najveće žrtve. Pa ipak, ne propušta priliku da istakne:

- Mlad sam i volim da se zabavljam. Imam mnogo drugova. Ali fudbal je »isuviše sebičan«. Dok se subotom i nedeljom moji prijatelji zabavljaju — ja se pripremam za utakmice.

Veliki cilj koji je sebi postavio:

- Naš tim je veoma mlad. Moramo postati ono što su nekad naši prethodnici značili u jugoslovenskom fudbalu. Treniraću redovno. Sve ću učiniti da jednoga dana postanem standardni član jugoslovenske reprezentacije."

Napisao: M. Bojović (Tempo, 1967.)

Tempo, 29. IX 1967:

In memoriam - sećanje Miljana Miljanića:

"U četvrtak ujutro, u pola tri, samo na nekoliko trenutaka pre svoje smrti, Dejan je rekao svom bratu: 'Ugasi svetlo, vidiš da mojima smeta... ' I... " - priča nam sa suzama u očima Miljan Miljanić, jedan od poslednjih koji je posetio našeg Dejana Bekića...

Tempo, 6. XII 1967:

Pismo čitaoca Vladimira Šuića iz Sarajeva:

"Smrt Dejana Bekića nesumnjivo je veliki gubitak ne samo za Crvenu Zvezdu, već i za jugoslovenski sport uopšte. Zato predlažem da se u znak sećanja na ovog darovitog i fer igrača, na kraju svake godine dodeljuje pehar "Dejana Bekića" kao nagrada za fudbalski fer-plej. Uvođenje ovog pehara bilo bi, pored očuvanja uspomene na Dejana Bekića i podstrek svakom igraču da se svojim ponašanjem na terenu kandiduje za ovo visoko priznanje. Isto tako, predlažem Crvenoj zvezdi - čiji je stadion bez zvaničnog imena - da ga nazove imenom svog prvotimca i reprezentativca Dejana Bekića."

Tempo, 10. IV 1968:

Odlomak iz intervjua: Jovan Kule Aćimović

* Da li je tačno da ste se nedavno oženili?

- Jesam, štaviše imam i sina koji se zove Dejan.

* Zašto ste mu dali ime baš Dejan?

- Moj najbolji drug bio je Dejan Bekić...