Zašto je Ante Mladinić cenio Miljana Miljanića?
Kako je Ante Jerić iz Starog Kaštela postao "arhiva, istorija, inventar bilih"?
Koje sve zgode i nezgode krije tajna beležnica dugogodišnjeg Hajdukovog fizioterapeuta Božidara Solde?
Saznaćemo iz nekoliko tekstova koji su se ranih sedamdesetih pojavili u sportskom magazinu Tempo...
Luka Kaliterna je legenda Splita i
Hajduka. Ovaj nekadašnji fudbaler, a zatim trener »bilih«, jedna je
od najpopularnijih ličnosti Dalmacije. Možda će uskoro
Kaliterna napustiti fudbal, već je u osmoj deceniji života, ali
Split nikada.
- Kad je Kozlina došao u Split, mnogo
mi se dopao, seća se barba Luka. - Odmah sam zapazio da mladić zna da igra fudbal i da
oseća prostor i vreme, što je veoma važno. U tom timu je onda
igrao centarfora... nije važno njegovo ime! Taj centarfor je često davao
golove. Čim bi zabeležio pogodak, svi su trčali k njemu i ljubili
ga.
To je, što je razumljivo, bilo krivo mladom Kozlini i on je
prestao da daje lopte našem golgeteru. Sad naš strelac nije bio
više strelac. Vidim ja u čemu je stvar i posavetujem centarfora da
prvom prilikom, kad da gol, dotrči do Kozline, čestita mu i poljubi
ga.
Tako je to i bilo - i od tog vremena Kozlina mu je ponovo davao lopte, tačno i pravovremeno.
Mene mlada generacija trenera veoma
malo ceni. Kažu: On je star, njegovo vreme je prošlo, to je
empiričar, nema fudbalsku školu, niti diplome...
A ja njima odgovaram: barba Luka je
stvorio više fudbalera nego svi vi zajedno. Vi stvarate dobre
maratonce koji znaju samo da trče, ali su od fudbala daleko, tačno
onoliko koliko ja od maratona.
Nekadašnji fudbaler Hajduka i
reprezentativac, sadašnji selektor omladinske selekcije Jugoslavije i trener Hajduka Ante Biće Mladinić je Splićanin
do noktiju. A Splićanin koji nije otvoren i duhovit nije Splićanin.
— Težak je moj hleb, kaže Ante. - Trener živi od
nedelje do nedelje, odnosno od nedelje do srede, ukoliko se utakmice igraju dva puta nedeljno.
Nisam ja, iskreno rečeno, za taj poziv, mislim po svom temperamentu i karakteru.
Ja ne umem da se smejem kad mi se plače, niti da pružim ruku kad mi se ne pruža.
Nisam ja, iskreno rečeno, za taj poziv, mislim po svom temperamentu i karakteru.
Ja ne umem da se smejem kad mi se plače, niti da pružim ruku kad mi se ne pruža.
Miljan Miljanić je fudbalski diplomata.
Ja ne mogu da kažem:
Rezultat nije važan, važna je igra!
Pošteno rečeno, ja više volim da moj Hajduk pobedi, makar igrao slabo.
Ja ne mogu da kažem:
Rezultat nije važan, važna je igra!
Pošteno rečeno, ja više volim da moj Hajduk pobedi, makar igrao slabo.
Taj Miljan je Makarenko za fudbal. On
zna sve. Dopada mi se ona njegova taktika na tuđem terenu, gde zvižde
Zvezdi.
Miljan tada izvodi svoje fudbalere pola sata ranije da se zagrevaju na glavnom terenu.
Gledaoci za to vreme zvižde, zvižde, zvižde...
Kad počne utakmica, oni se toliko umore i tada Zvezda igra u tišini. Treba znati to!
Kad u Splitu, bilo na Rivi ili u Domu Hajduka, upitate gde možete pronaći Anta Jerića, odgovor će biti: Ko je taj?
Miljan tada izvodi svoje fudbalere pola sata ranije da se zagrevaju na glavnom terenu.
Gledaoci za to vreme zvižde, zvižde, zvižde...
Kad počne utakmica, oni se toliko umore i tada Zvezda igra u tišini. Treba znati to!
Da je pitanje glasilo, gde je Ante Kaštelanin, onda bi odgovor bio: Na igralištu Hajduka. Taj Ante Jerić, odnosno Ante Kaštelanin, jedna je ista ličnost, koja već 40 godina radi na fudbalskom igralištu Hajduka.
- Ja sam za Split i Hajduk - Ante Kaštelanin, samo morate dodati iz Starog Kaštela. To je jedini i pravi Kaštel. Pune četiri decenije nameštam mreže na golovima, izvlačim linije, ravnam teren, negujem travu, stojim na ulazu i kontrolišem - priča Ante Jerić iz Staroga Kaštela. - Ja sam arhiva, istorija, inventar »bilih«. Sećam se svoje prve plate - bila je mala. Sad imam 100.000 dinara. Daleko sam dogurao...
Nekad su fudbaleri bili dobri dečaci. Eh, da nam je sada jedan Frane! Nekad sam ga jurio sa igrališta i vukao za uši, a sad da ga ima jurio bih ga u igralište.
Drukčija su to bila vremena: onda je Hajduk imao samo jednu jedinu loptu i to krpljenu, ali mnogo dobrih fudbalera. A sada? Sada ima mnogu lopti, ali malo dobrih igrača.
Ne treba kriviti trenere što nema talentovanih fudbalera. Nisu oni krivci što se više ne rađa jedan Frane, Joza, Tirke, Moša, Stevović, Leo, Bajdo... Sećam se kad je Benčić doveo Bearu. Šta sad vredi što imamo Benčića, kad nema više Beara!
Ni Kaliterna ne bi mogao više da pomogne Hajduku!
Naša fudbalska istorija ne beleži
rekord sličan onom poznatog fizioterapeuta Hajduka, popularnog
Božidara Solde. On ove godine slavi redak jubilej - četvrt stoleća sa maserskom torbom
splitskih »belih«. Jubilej kakav nije proslavio nijedan drugi
maser, trener ni rukovodilac nekog našeg fudbalskog kluba.
Soldo je četvrti fizioterapeut u
istoriji splitskog Hajduka. Postao je maser jer je - kako kaže - bio
simpatičan predratnom maseru »belih« profesoru Šimi Pavličeviću.
No, naša želja nije bila da Soldu predstavljamo čitaocima. Jer, on
je uistinu poznat i o njemu su sportski listovi, pa i »Tempo«,
mnogo puta pisali.
Želeli smo da dođemo do dnevnika Božidara Solde
u koji je on godinama beležio razne zanimljivosti sa putovanja, iz
mečeva, priprema. Jedini uslov da objavimo deo njegovih memoara je
bio u tome da izbegnemo imena. Dakle, prelistajmo ga ...
... Putovali smo odmah posle rata iz
Rijeke u Zagreb. Voz nije imao osvetljenje, kao uostalom nijedan drugi u to vreme. Bio sam zadužen
da kupim voštane sveće. U prodavnici sam našao samo svećc za
mrtve, i kupio 5 komada. One male, sitne. U Zagrebu smo poraženi -
bilo je 5:0 za Dinamo...
***
... Stigli smo u Pariz. Lep, ovenčan
suncem. Razgledavamo Notr Dam. Nakon izlaganja vodiča, jedan igrač
reče: "Zaista, drugovi, ovaj Roterdam je fanstastična građevina!"
***
... Putujemo Italijom. Na povratku, u
vozu, poslao sam jednog igrača da pogleda na kojoj smo stanici. On je
izišao, vratio se i rekao: "Šjor Soldo, bio je to grad
»Palmolive«!"
***
... U dokolici razgovaramo o sportskim
novinarima. Jedan igrač reče:
"Poznajem sve novinare i znam im
imena. Znam da se Marković zove Radivoje, Mornar Zvone, Lovrić
Ljuba. Ali, interesantno da taj Tanjug, koji mnogo piše, sakriva svoje pravo ime...
***
... Trojica naših igrača koriste
pravo da se bez srednje škole upišu na fakultet. Naravno, treba da
polože prijemni ispit. Jedan profesor uputio ih je koje knjige
treba du kupe, te među ostalim i »Fizički odgoj«.
Sva trojica kupiše »Fiziku«...
***
Doajen naših trenera barba Luka
Kaliterna pita trenera juniora posle utakmice u Kaštelima:
- Je li, kako ti je igra onaj mali?
- Nije bio baš mnogo loš - odgovara
trener i dodaje - samo se boji svoje senke.
Barba Luka će na to:
- Pa šta ga onda stavljaš da igra po
suncu!
***
Igramo u Belgiji. Nakon utakmice naš
menadžer pita svog belgijskog kolegu kojeg bi igrača Hajduka najradije kupio. Ovaj odgovara:
- Masera Soldu!
Tada smo zaista slabo igrali.
***
Razgovaraju jedan sportski novinar i
glumac splitskog pozorišta. Glumac zapita novinara:
- Koje je sve igrače pokupovao
»Hajduk«?
- Pa Mušovića, Ristića, Holcera,
Vardića i Dragana Stojnića - reče novinar.
- E, taj poslednji mi je nešto poznat.
Gde je igrao u zadnje vreme...
***
I tako dalje nižu se uspomena za
uspomenom. Nađosmo tako da je Frane Matošić najčešće
»pobolevao«. Bio je bolestan pre svakog meča. A kada je bio
»najbolesniji« redovno bi dao nekoliko golova.
Od mlađih generacija Dragan Holcer
najređe ulazi u »ordinaciju« Božidara Solde.
Saznajemo da je Miroslav Ferić ljubimac popularnog masera. Zašto?
- Pa Ferić, koliko god je odličan
fudbaler toliko u svom govoru ima i lapsusa i
postupaka koji me često oduševljavaju i nasmeju, kaže Soldo. - Eto, kada je nedavno
Bošković slomio ruku, Ferić je dotrčao da pomogne svom drugu. Kada
je video krv, uputi se prema svlačionici. Tek kada sam mu objasnio da
je Bošković, a ne on, slomio ruku, Miro se vratio u igru.
Dogodovština iz 25-godišnjeg rada
Solde ima bezbroj. Soldo je tako, na primer, svake godine s ekipom
prešao po 40 hiljada kilometara. Dakle, svake godine oko ekvatora.
Pomalo je umoran, pa je zato nedavno i zamolio upravu da ne putuje u
Ameriku.
Naš sagovornik je već 25 godina
maser, a ima ukupno 29 godina radnog staža. Dokle misli da bude na
ovoj dužnosti u Hajduku?
- Pa vidite, nas je profesionalnih
masera u zemlji, mislim, desetak. Niko, začudo, ne vodi računa o
nama. Naš je posao fizički izuzetno težak i mislim da bi neko
morao razmisliti o tome koliko da radimo da bi dobili penziju. Dokle
u Hajduku? Pa, dok budem vredeo!
Soldo je promenio 15 trenera. Sa svima
se slagao. Godine 1946. počeo je sa Lušticom (tada igračem). Sada
je opet sa njim. Zato i veruje u ponavljanje uspeha ovog tandema.
Konačno ovaj kolaž o Božidaru Soldi
završićemo kratkim blic-intervjuom:
* Što mislite o fudbalu?
- To je igra za muškarce.
* A što o igraču bez snage?
- To je smešan čovek na terenu.
* Vaša definicija igrača uopšte?
- Novčanica ima dve strane, igrač
bezbroj...
* Brzina u fudbalu?
- Sporost je neznanje!
Iz Soldinog Dnevnika »ukrali« smo i zabeleške o tome kako igrači tumače pojedine pojmove:
Za vreme jednog obroka igrač će
konobaru:
- Molim jedan Hamlet (mislio je na
omlet)!
- Pedijatrija? To je pedikir!
- Grafologija? To je zanatska radnja
koja piše imena na vratima.
- Nestor? To je položaj na visokoj
školi.
Čestitajmo Soldi na kraju na
svojevrsnom jubileju i zaželimo još mnogo radosnih dana uz torbu
fizioterapeuta na fudbalskom terenu.
Tekst: Jovan Veličković i Edo Pezzi
