Mile Lojpur, životna priča legende beogradskog rokenrola: Rock je bio pravi rock - do pojave Beatlesa

April 1988: Kako je Elvis Presli gostovao u Beogradu? Šta su to mondiš frizure i frula pantalone? 

Istinu saznajemo od Mileta Lojpura, prvog beogradskog rockera, koga ste nedavno mogli da gledate u reprizi predivne serije "Grlom u jagode" i koji je u pedeset trećoj godini prvi put imao prilike da zapeva na ploči (reč je o Čuturinom albumu „Devet lakih komada" i pesmi „Kad je Lojpur svirao")

- Priču o dolasku rocka u Beograd bih započeo od 1958. godine, kad sam počeo da sviram u studentskoj menzi sa Sekstetom M. 

Naziv M je nastao tako što je u grupi bio Mile Nedeljković, trubač, pa bubnjar Mile i ja.

Zato ona čuvena pesma počinje sa "Mile broj 1..." pa pokažem gitarom na trubača, "Mile broj 2" pa na bubnjara i onda ide "Mile Lojpur, to sam ja". 

Posle godinu dana smo prerasli u Septet M, jer nam je došao još jedan član. Od '58. pa do '65. smo konstantno svirali i to zimi u studentskoj menzi "Svetozar Marković", a leti na „Zvezdinom" košarkaškom igralištu na Kalemegdanu. Pored toga, leti bi obavezno išli mesec dana u Rovinj da sviramo na jednoj terasi koja se zvala "Mulen Ruž"...

• Izvini, da te prekinem, ali je došlo do toga da ti pedesetih godina sviraš rock’n'roll?

- U početku sam svirao samo zabavnjake, italijanske stvari, jer rocka još nije bilo. Pratili smo San Remo, znaš ono, Domeniko Modunjo, Adriano Ćelentano. A pedesetih godina sam bio sekretar u Filmskom gradu u Košutnjaku. Imao sam priliku da gledam filmove Elvisa Preslija koje smo dobijali na pregled, mada nisu bili ni titlovani. 

I u vreme kad niko nije znao ko je Elvis Presli, ja sam se nagledao njegovih filmova, tako da sam odatle pokupio dosta znanja i štosova. Znaš, nastup sa raširenim nogama, gitarom sa strane, pa cupkanje na stopalima, bacanje gitare na leđa, ili na glavu i svirka u tom položaju. Tu se raja oduševila! 

A nekako u to vreme se pojavio prvi džuboks u foajeu hotela „Moskva". Dobijali smo besplatne žetone i tu je bilo par Elvisovih stvari i Harija Belafontea. I ja bih onda ili kidnuo pre podne sa posla na pauzu, imao sam „vespu", ja bih začas stigao, ili popodne, kad završim posao, odmah odlazio tamo. Uzmem parče papira i skidam tekst onako srpski, ćirilicom. Nešto je bilo tačno, nešto ne, jer u to vreme engleski nisam tako dobro znao.

I onda sam počeo da skidam te stvari. '58. smo gore u Košutnjaku imali sindikalno veče, sećam se kao danas. Mile Nedeljković, taj trubač je došao sa svojom devojkom i video je kako pevam te Preslijeve stvari. Njemu se to dopalo i za vreme pauze mi kaže kako ima grupu, sviraju u studentskoj menzi, imaju čak i havajsku gitaru, što je bila veiika stvar, jer u to vreme se prevlačilo čašom preko žica da bi se dobio taj efekat.

I pita me hoću li da sviram sa njima.

Odmah pristanem. I kad smo počeli da sviramo tu rock muziku, to je bilo tako puno da su dolazili stračnjaci da vide da ne propadne pod, jer je sala bila na trećem spratu. Tu nije bilo mesta za igranje. Mogao si samo da uđeš u salu i da slušaš. Od astala na kojima se jelo bi se napraviia bina. Imao sam pojačalo od 25 vati i bio sam čuven po mikrofonu instaliranom na gitari. 

Znaš ono niklovano kućište od lampe za biciki? E, onda sam za 2500 dinara kupio „Đelozo" mikrofonsku kapislu, stavio u kućište i šipku montirao na gitaru. Mikrofon sam izlepio flasterom, nije biio ni selotejpa u to vreme.

• Čekaj, jesi li ti video od nekoga u svetu da je to uradio?

- Ne, uopšte, ja sam klikeraš.

• A jesi li imao predstavu da to ima veze sa nečim što je mnogo kasnije nazvano imidž?

- Ne, nisam ni razmišijao o tome. U prvo vreme sam svirao kod Bajlonijeve pijace, tu je bila Frontovska organizacija, a sad je Mesna zajednica, e mi smo tu igranku zvali Teksas. Tako je pisalo na plakatu "Mile Lojpur svira u Teksasu", Cetinjska 32. 

Tu sam umesto mikrofona, jer u tom periodu nismo ni znali šta je mikrofon, uzeo jedan zvučnik, on je visio na kanapu sa plafona i pevao sam preko njega. To mi je bilo prvo pevanje. Baš pomoću štapa i kanapa. 

E da se vratim na ovu menzu. Pošto su u to vreme u Komitetu omladine smatrali da je ta zapadnjačka muzika dekadentna, nama je preko Uprave menze stiglo da moje ime kao izvođača te muzike ne sme da se pojavi u novinama u reklami, da ne bi prikupljalo omladinu. Onda smo se dovijali na razne načine, pa napišemo samo „Peva M. Lojpur".

Uopšte smo se vešto snalazili. Bilo je teško nabaviti žice za kontrabas. A električnih basova nije ni bilo. Onda smo uzimali žice u boji, one koje koriste električari. Čovek za basom tada nije ni znao da svira, samo stoji na bini i figurira.

To su bili takozvani foleri. Uzmemo lovu za njega, a on dobije jedan deo za foliranje.

Moj kolega je napravio bubanj od buradi UNRA u kojima su nam Amerikanci slali mleko u prahu. Sa obe strane je zakucao šper-ploču i možeš misliti kakav je to strašan zvuk bio. Umesto doboša, lupao je u stolicu. 

Jedna od najdražih uspomena koja mi je ostala u sećanju je prvi koncert koji sam imao na Kolarcu. Voditelj je bila Ljiljana Marković (majka Duce Marković, op. P. J ). Nikad neću da je zaboravim, imala je na sebi crvenu, pripijenu haljinu, bila žena strahovito zgodna, kad se pojavi na bini - to su bile ovacije.

E sad vidi, u novinama je bila najava „Učestvuje beogradski Elvis Presli - Mile Lojpur". Isti dan su sve karte bile rasprodate. Ja sam došao u nekim širokim somotskim pantalonama, zvoncarice, imao sam kariranu kaubojsku košulju koju sam dobio od dede iz Amerike i šarenu kaubojsku maramu. Baba i deda su mi iz Amerike slali najlon košulje i čarape. 

Na čarapama je pisalo NYLON, a pevao sam pesmu „Kupi mi najlon čarape” i tako sam dobio nadimak Mile Najlon. Onda sam na gitari masnom bojom napisao Mile Najlon i imena mojih ljubimaca i idola: Litl Toni, Presli, Fets Domino, Čabi Čeker, Tomi Stil.

I pojavim se ja u Kolarcu onako obučen i opremljen. To je bio koncert za padanje u trans. Posle druge stvari, na balkonu je bio urnebes. Pevaju „Tutti Frutti", skandiraju Mile, Mile!

• A kakva je bila moda u to vreme?

- Devojke su nosile baletanske patike, one sa šnirom, vezane oko noge da ne spadnu. Suknje su bile od crnog tafta, a ispod toga beli žipon i gore bela bluzica. To je bila, onako lepo doterana, elegantna gerla. E sad, glavna caka prilikom tog igranja rocka je da se što više zavrti i da se malo vidi noga iznad kolena. Mangupi posedaju dole po betonu i gledaju koja će više da se vrti.

Inače, frajeri su nosili uzane frula pantalone, maltene je noga morala da se namaže da bi mogle da se obuku. Nosili su malo dužu kosu, takozvane mondiš frizure, zalizane sa strane i zalepljene briljantinom, eventualno orahovim uljem ili najprostijom zašećerenom vodom. 

A gore prave ćubu papilotnama od krpica. Kad se to raščešlja - onda dobiju krestu kao pevac. Visoka kragna se izvuče i nosi nezakopčana. Sako, naravno, sa širokim ramenima, puno fatelina, pa kad se frajer skine - ispadne žgolja.

Na igranke su dolazile grupe sa Dušanovca, Cvetka, bila je jedna sa Dorćola, pa ovi iz Sarajevske ulice. Njihova zabava se svodila uglavnom na igranje, ali su valjda zbog pražnjenja energije voleli tuču. To je bilo kao neka vrsta rekreacije. Ali nikad se nisu tukli u sali, plašili su se ukidanja igranke, a to im je bila jedina zabava. Desi se, zakače se neki, siđu pred zgradu, potabaju se, pa se vrate i izljube. 

Na Zvezdinom su se često tukli pred nama, a mi samo pojačamo svirku da zabašurimo gužvu. Priređivali smo takmičenja u igranju. A to je bilo ludo. Obavezno mi iz orkestra kupimo tortu koju dobije najbolji par. Bio neki Nole, imao je pljosnat nos, on je bio jedan od najboljih igrača. I onda se ja toliko popalim onom svirkom i pevanjem, ostavim gitaru i skočim dole, nastavim igru sa njima sve dok se ne izmorim.

To je bilo vrlo verno prikazano u seriji „Grlom u jagode". Toliko verno da su me posle emitovanja sretali prijatelji iz tog doba sa pitanjem: Kako su ti stari snimci sačuvani, a mi se ne vidimo iako smo redovno dolazili? Za tu epizodu su sve našli prave aktere. Onaj igrač Bata Kameni je bio glavni tabadžija. Danas je kaskader.

• Šta se sviralo tada?

- U početku su se samo svirale ruske pesme „Čornaja noć", „Podmoskovske večeri”. Od onoga što smo mi zvali američke stvari, svirali smo samo „In The Mood" i „Sentimental Journey”. I to kad njih započnemo, onaj redar sa crvenom trakom prekine orkestar, ne dozvoljava da sviramo zapadnjačku muziku.

• Kolika je bila tvoja popularnost?

- Pred svaku igranku se otezao red čak do ulice. Medutim, ja ništa nisam radio da bih se dopao publici. Vidiš i po tome što nisam imao ambiciju da snimim ploču. Uglavnom je to bila druga vrsta popularnosti. Svi su me znali i svima je bilo drago da zastanu na ulici i popričaju sa mnom.

• Da li je ta populamost imala uticaja na žemske?

- O, kako da ne. To je bila glavna popularnost. U stvari, zbog toga smo svi svirali, nije bila u pitanju lova. Recimo, kad je negde trebalo da idemo i fraj sviramo u nekom preduzeću na sindikalnoj zabavi, prvo smo pitali kakvih devojaka ima. I ako kažu ima zgodnih cura, nismo se mislili. 

To je bilo doba vespi, Mile Nedeljković i ja smo imali prve u orkestru, a to je bila velika stvar. Stecište nam je bilo pred kafanom „Zagreb”. Tu se poređamo, bilo je 4-5 komada. Devojke su smele da sednu sa strane, da prekrste noge i da im se vidi žipon ispod tergal crne suknje. Mi tu ćaskamo i onda nam prilaze devojke - naravno, znale su nas sa igranke i šapnu: Jao, Mile, hoćeš da me provozaš jedan krug, a pošto sam stanovao tu blizu, (samo to nije za štampu), kažem: da svratim do kuće, nešto imam da uzmem. I posle se vratimo, a druga čeka da se provoze. To ti je tako išlo.

• Pa koliko je devojaka trošila vespa na sto kilometara?

- Auuu, više nego litara benzina, pošto je malo benzina tražila.

• I sad, posle toliko godina, desilo ti se da snimaš prvu ploču.

- I to zahvaljujući Čuturi. Žena mi je kupila ploču čim je izašla i mnogo me iznenadio kad sam je celu preslušao. Mali je toliko sposoban, nije mali, viši je od mene (smeh). Zbilja ima umetničkog dara i drago mi je što me se setio. On je meni preko telefona pustio matricu za ovu pesmu i odmah sam pristao. I za petnaest minuta smo je snimili. Tekst pesme je baš za mene napisan. Onako malo sa setom, sa tugom onaj njegov deo, to me baš ganulo. Muzika je laka i za svirku i za pamćenje. A to je važno.

• Kako ti izgleda današnja rock muzika?

- Znaš šta, danas sve zovu rock. A mislim da je rock bio samo do pojave Beatlesa.

Čim su se oni pojavili, to više nije bio rock u onom smislu koji smo mi svirali. Ono su bili komadi koji su se lako pamtili, bili su pristupačni uhu, ova muzika, sad ima konfuzije u sebi. A Čutura je celu ploču napravio kao za ono vreme kad smo mi svirali, tako da bi svaku stvar mogli odmah na igranku da stavimo.

Zanimljiva mi je Samanta Foks. Ona me asocira na rano detinjstvo, zato što sam sisao do četvrte godine. To je doduše više odnos prema njenoj ličnosti, inače odlično peva.

• Znači, pod rockom ne priznaješ ništa drugo sem dvanaestice?

Pa to i jeste rock. I pazi, tada je urlanje bilo stil pevanja. Potpuno sam podržavao Litl Ričarda. On je bio pun temperamenta i glavna paljevina. To su stvamo bila dranja. Svaki normalan čovek bi promukao, pa i ja danas. 

Ali, tada mi nije bilo ništa. Bio sam neumoran, stvarno ne znam odakle mi je tekla snaga, jednostavno sam osećao tu muziku. I dan-danas kad sviram stari rock isto osećam. Treperi mi telo, počinjem da igram. Pazi, kod nas je omladina posle onih ruskih stvari koje su bile nametnute silom prilika, bila gladna te vrste muzike. Ja sam došao u pravo vreme sa pravom vrstom muzike. Ali nikad nismo imali probu. 

U toku svirke samo kažem saksofonisti da svira solo i on pljune 12 taktova. Ili su jednostavno pratili temu koju pevam. Tako smo skidali San Remo. One večeri kad je prenos, snimim pobednika i sutra pevam, na primer "24 000 poljubaca" Adrijana Ćelentana. To je iznenađivalo, sinoć na televiziji, a danas peva Mile Lojpur. Uživo. 

Raja je uživala u tome da izvodiš neke bravure. Uzmem recimo gitaru pa je dignem iznad glave i sviram iza leđa. A znaš ko mi je prvi pevao u studentskoj menzi, kome sam dao mikrofon. Mišo Kovač. Došao u vojničkoj uniformi sa drugom. I taj njegov drug mi kaže: Može li naš vojnik nešto da otpeva? Kod nas nije postojala neka zavist, skinem mikrofon sa gitare i on otpeva "Ave Marija". Normalno, dobio je lep aplauz, već onda je dobro pevao.

• Kako ti je dalje tekla karijera?

- Svirao sam stalno sve negde do 65-te sa Septetom M. Da ti nabrojim samo neka mesta. Leti smo svirali u dvorištu elektrotehničke škole „Nikola Tesla”. Tu je stajalo po 2.000 posetilaca. Četiri dana u nedelji smo svirali u studentskoj menzi. Sredom i petkom smo nalazili neku drugu igranku.

Ponekad bi i nedeljom popodne, da popunimo vreme, svirali matine. Onda sednemo na vespe, odvedemo devojke kući na kafu i odemo u menzu. Devojke odu kući, nisu smele da izlaze kasno. Samo ponedeljkom nismo svirali. U to vreme se nije išlo van Beograda na svirke. Posle, kad se grupa rasturila, svirao sam u tek otvorenoj kafani „London" sa profesionalcima koji su svirali narodnjake. Ja sam bio zadužen za zabavnu muziku. Sa njima sam otišao u Finsku na šest meseci.

To mi je bio najlepši period, najlepše vreme, najlepše žene, sve naj. Zamalo da se oženim tamo i da ostanem. Posle Finske sam nastupao u baru „Mažestik". To mi je bilo fizički najteže. Svirali smo od 21 do 3 ujutro. Onda legnem i bude me u 6 da idem na posao. Jedva sam izdržao tih godinu dana.

- A u periodu igranki, to je ipak bilo najlepše, svirali smo kod Cvetkove pijace u jednom dvorištu koje smo zvali „Gajbice". U njemu su seljaci ostavljali ambalažu za voće.

Tu nadžordže puno onih gajbi, a mi sviramo. Onda smo svirali u jednoj drvenoj baraci omladinske organizacije.

Dešavalo se da omladinci dogovore sa nama i sa još jednim orkestrom. Pa ko pre dođe, taj svira to veče. Mi poranimo, instaliramo se, dođe drugi orkestar i samo se okrene i ode.

• Kako su tvoji roditelji gledali na svirke?

- Oni su to oduvek voleli. Čak su bili na par igranki. Tata mi je kupio prvo pojačalo, sećam se, platio ga je 25.000 dinara.

• Šta danas radiš?

- Do pre četiri godine sam radio u firmi, onda sam dao otkaz i otišao u profesionalce. Od 1. aprila svakog petka na večeri igranki evergrin muzike sviram u „Pri Majolki".

• Sad posle Čuturine ploče slikaš se za televiziju, daješ intervjue, kako ti to izgleda?

- U to vreme nije bilo televizijskih emisija i intervjua, ali su dosta pisali o meni. Baš ima jedan članak u kome se govori o ovoj terasi „Mulen ruž” u Rovinju, pa za mene kažu da sam prvi pevač koji je upotrebio folk u rock muzici. Jer sam pevao taj „Šumadijski tvist" koji je ovako išao:

Dođi mala u „Mulen Ruž", pa da vidiš šta je muž

tvist, tvist

Curo moja, prođi pored jarka, pa da vidiš Kraljevića Marka 

tvist, tvist

Ako nećeš, a ti poš'lji priju, pa da vidi Musu Kesedžiju

tvist, tvist

U mog dike drombuljasta usta, kad poljubi sve tandrču zubi

tvist, tvist

- Znaš kako sam ja sastavljao te stvari.

Momentalno, ad hoc.

Sviramo nešto, počnemo dvanaesticu, sine mi kliker nekog teksta, stočim ga u glavi, slaže se rima, odmah otpevam i da ne bih zaboravio - okrenem se i zapišem. 

U Rovinju smo baš sa tim „Šumadija tvistom" pravili urnebes.

Onda mi dođe upravnik, traži da otpevam taj tvist, jer je na primer došao predsednik sindikata iz Pule da me čuje.

Sutra uveče došao predsednik opštine iz Buja.

A ja sam tu stvar pevao po 15 minuta. 

Tako da meni ovo danas ne znači mnogo, simpatično mi je, možda bi mi u onim godinama predstavljalo spektakl. 

Ovo druženje sa Čuturom mi je najdraže. Jer mi smo isto godište, kad podelimo godine, imamo po tri banke. Doduše, sad imam tremu pred koncerte, kako ću pored Čuture da se pojavim!?

Razgovor vodio: Petar Janjatović, obrada: Yugopapir (Rock, 1988.)

Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)

http://www.facebook.com/yugopapir