Miodrag Petrović Čkalja: Sudbina na ceduljici

Avgust 1967: Dovoljno je reći - Čkalja. Između dvadeset milijuna Jugoslavena, zna se da je to baš i upravo Miodrag Petrović.

Između nekoliko stotina Miodraga Petrovića u Beogradu i u Srbiji opet se zna da je to baš i upravo on.

Pogriješiti se ne može.

Jer nema zabune u tome tko je najpopularnije lice koje se pojavljuje na malom ekranu, u kazalištu, na estradnim podijima, komičar koji može nasmijati i sedam brda ...

Kad bi vam netko rekao, dok ovako sjedite u toploj prostoriji nasuprot Miodragu Petroviću Čkalji, da je rođen 1. aprila 1924. godine, ne biste mu vjerovali.

Zbog dva razloga: jer biste smatrali da je 1. april namjerno izmišljen i jer ovako »uživo« ne izgleda kao da mu je već četrdeset treća. A kako sam reče, prilično tužno, točno je, na žalost, jedno i drugo. No pustimo sada da govori Čkalja:

»Kažete da vas zanima kako sam postao. E, pa lepo, slušajte i pamtite. Imali moji roditelji dve kćeri i jednog sina, pa...

A, ne to? Dobro, dobro... sad ću ja. Dakle, da čujemo šta vas zanima? A to, šta ne kažete! U mom rodnom Kruševcu rodio se vanplanski najmlađi sin porodice Petrović... Ni to vas ne zanima? Šta ću onda s vama, a pitate kako sam postao Miodrag Petrović ... Dobro, samo vi recite. Znači, vi to onako, recept pa gotovo. A nije baš sve tako kao što vi mislite, nije baš tako jednostavno. Gadne je muke bilo s tim, čekanje na voz u Stalaću, pa ceduljice, pa... Šta to? Pa studij, zaboga, nisam ja postao glumac tek onako, ćiribu-ćiriba i gotovo. Trebalo je prije napraviti uvod i predigru.

E, e, glumio sam ja i ranije, ehe! U dvorištu iza kuće, u Kruševcu, pred komšilukom, pa predstave u školi...

I došlo oslobođenje, završena škola, vreme za studij. Spremilo se nas nekoliko Kruševljana i pošli na nauke u Beograd. Da bi se došlo do Beograda, trebalo je doći do Stalaća i presesti na voz koji vozi od Niša. To je taj Stalać o kome sam vam malopre govorio, a vi me prekidali. Mislite valjda da je nevažan, što li.

I tako nas desetak budućih studenata sjedimo na stanici u Stalaću, čekamo voz za Beograd i dosađujemo se. Bilo je to odmah posle rata, kad su vozovi kasnili i kad nije bilo kao danas, mislim s vozovima. O budućem studiju nismo znali ama baš ništa, ni kako se upisuje, ni ima li kakvih ispita pre upisa, ništa pod milim bogom, a kamoli da se unapred odlučimo što ćemo studirati. 

I tada smo odlučili da vučemo ceduljice, pa kome šta pripadne. Na komadićima papira napisasmo sve fakultete za koje smo znali da su otvoreni, stavili smo papiriće u šešir doktora Andrejevića, ne, izvinite, u jedan tamo neki šešir, i izvlačili. Mene dopala veterina. Nije se imalo kud, postat ću marveni lekar, pa kud puklo da puklo. Setio sam se do se to sviđalo i mojima i da je još pre rata u našoj porodici bio neki takav lekar, da je imao kuću, novaca, kola. Što da i ja ne budem marveni lekar?

Put me odveo na drugu stranu. Istina, studirao sam dve i po godine veterinu, pa nije ni to loše ... Znate, takav lekar, za razliku od onog drugog, može i da pojede svog pacijenta, pa ništa ...

U stvari, možda bih i završio veterinu da se nisam već 1948. godine oženio. A i radio sam već na radio-stanici. O tome vam još ništa nisam pričao? A vas to zanima? Šta ne kažete odmah, da ne pričam džaba...

Znate o onom što sam vam pričao da sam igrao u dvorištu iza kuće pred komšilukom i u školi? E, to nije sve. Do odlaska u Beograd igrao sam i u pozorištu u Kruševcu kao neka vrst profesionalca. A onda je i to prestalo, zbog odlaska na studij u Beograd. U Kruševcu sam igrao mnoge uloge, pretežno dramske. Publika mi se više smejala nego što je stvar shvatala ozbiljno, kako i doliči. Sećam se jedared, kad sam u Čehovljevoj drami »Na drumu« sekirom ubijao groficu, da su svi prsnuli u smeh, umesto da plaču što sam je ubio.

Prvi korak ka izneveravanju roditeljskih planova i studentskog indeksa bio je onaj kad sam se 1947. godine javio na konkurs za prve članove Radio-drame u Beogradu. Tada su se u svim gradovima stvarali ansambli i s tom namerom je i raspisan konkurs za nove članove. Na konkurs se javilo nas 150. 

Izgledi za uspeh nisu bili baš sjajni, kako se sada čini. Bilo je i dosta profesionalaca, uglavnom iz unutrašnjosti. Među n|ima i ja, glumac iz Kruševca, s velikim ambicijama, malim iskustvom i s dve pripremljene uloge.

Kad sam izdeklemovao jedan Ćosićev odlomak, ne Dobrice, već Branimira Ćosića, i jedan citat iz »Laže i paralaže«, rekli su mi da se javim za dva dana. Na okupu bilo nas je upola manje, oko osamdesetak. Pomislim tada, ovi opasno režu, odmah napola. Za nedelju dano ostalo nas je jedva tridesetak. Samo sam čekao kad će mi reći da idući put i ja ne treba da dođem. Ali, bogami, posle takvog nateravanja - ostadosmo na kraju samo dvojica. Jedan mladić koji je kasnije napustio glumački poziv i ja. Bio sam tako sretan da bih skakao do neba.

Kao član Radio-drame nastupao sam do 1952. godine, kad sam prešao u pozorište. Već sam ranije napustio studij veterine, čak i svaku pomisao na taj poziv. Kao uspomena, ostao mi je indeks sa dve i po godine studija.

Radivoje Lola Đukić osnovao je 1952. humorističko pozorište pri studentskom društvu »Ivo Lola Ribar«. Tada sam počeo raditi s Lolom... Ostalo se zna. Pozorište, televizija, film, ali mislim da vas to ne zanima. Pitali ste kako sam počeo ... Eto, to je bilo to.

Prvu nagradu kad sam dobio? Iznenadit će vas. Pre gotovo dvadeset godina: 1948. dobio sam nagradu radio-difuzije za tešku dramsku rolu. Iznenađuje vas nagrada za dramsku ulogu? Bila je to rola novinara Andrije u »Silama« Branka Ćopića. Posle te uloge izašao je u novinama i prvi članak o meni, koji i danas čuvam. Bilo je navedeno samo nekoliko reči o meni, ali je to draga uspomena. 

Sećam se da sam baš tada dobio no poklon veliki album u koji sam do tad lepio samo radio-programe sa svojim emisijama. Sada sam mogao zalepiti i prvi članak.

Napisao: Uroš Šoškić (Plavi vjesnik, 1967.)

Kako je Čkalja postao i prestao da bude fudbalski navijač

Septembar 1973: Od kada znam za sebe, bio sam navijač. U vreme mog đakovanja, u Kruševcu su postojala dva kluba, dva rivala: Obilić i Car Lazar. I nije se moglo dogoditi da propustim bilo koju od njihovih utakmica. No, kako moji drugovi i ja nismo imali novac da platimo ulaznice, imali smo svoje — rupe na tarabama.

Kroz te rupe na tarabama Miodrag Petrović — Čkalja dobijao je prva saznavanja o fudbalskim veštinama i — društvenim odnosima.

— »Vlasnik« tih rupa na tarabama bio je čuveni Radman iz Bivolja. Trebalo je njemu platiti izvesnu sumu ako želiš da zviriš i da te niko ne uznemirava. On se uvek starao za bezbednost svojih gledalaca. Zbog nečega, mene je voleo. I zbog toga sam imao privilegiju da biram rupu: na istočnaj strani ili iza gola. Ja sam voleo onu rupu iza gola. Mogao sarn da gledam igralište i gledalište. A u gledalištu je pravu zavist izazivao naš drug Panić koji je nosio »Tivarov« hubertus i tata mu redovno plaćao kartu na zapadnoj tribini. Sanjao sam o tome da se i ja jednom nađem na zapadnoj tribini.

Takav je početak navijačke karijere Miodraga Petrovića — Čkalje.

— Ne samo navijačke — ispravlja Čkalja. - Svaka ulica u Kruševcu imala je svoj tim. Ja sam igrao u SK Balšiću. Bio sam golman. I to dobar golman. Ko zna šta bi se sve dogodilo da sam nastavio fudbalsku karijeru. Uopšte, ko zna šta bi se dogodilo da smo ostali zajedno da igramo. Gile Pucko je, na primer, igrao kasnije u Napretku i Prvoj ligi.

— Posle oslobođenja, bio sam zadužen za kulturu i zabavu. Sa neizmernim oduševljenjem putovali smo po okolnim selima, odigravali utakmice, a uveče održavali priredbe za koje smo sami pisali skečeve. Kad bismo pobedili, znalo se, majka jednog našeg druga bi uvek pripremila tepsiju sa baklavama. Bili su to odista divni događaji i doživljaji koji danas nedostaju.

Po dolasku u Beograd mnogo šta se izmenilo.

— Da, zvezdaš sam. Petnaest godina sam i član uprave Zvezde. Redovno idem i na utakmice, ali nisam zagrižen navijač. Ne mogu to više da budem iz više razloga. Pre svega, kod nas se više ne igra dobar fudbal. Drugo, navijačka strast me je prošla u trenutku kad sam kao čovek i član uprave shvatio da fudbal nije samo sport. 

Izgubio sam ljubav stečenu u Kruševcu u vreme čuvene afere Milutinović, kad sam saznao da neki generali, Aca Obradović i Ljuba Tadić čuče u žbunovima i vrebaju ko će da ugrabi darovitog mladića Miloša. Kako uopšte možete danas biti strastan fudbalski navijač kad znate da postoje crni fondovi, kad igrači dobijaju ogromne premije a zauzvrat mogu da trče samo petnaestak minuta i ponašaju se kao razmažene genoveve. 

Ne, tu pravog fudbala nema, pa nema ni pravog navijanja. Zato su nam i stadioni prazni.

— Znam, reći ćete, da ipak odlazim na stadion. Odlazim, to je tačno, ali ne zbog igara na terenu, već više zbog gledališta. Uživam u predstavama koje prave sami navijači. Prijaju mi duhovita nadmudrivanja, dobacivanja, nadvikivanja. 

Odmara me okolina, a ne igra na terenu. I, ako me pitate šta je moja prava sportska ljubav, reći ću vam: košarka bez konkurencije. I vaterpolo i rukomet, pa i boks. Volim sportove tempa i brzine. Volim sportove u kojima ništa nije polovično. Zbog toga i postižemo prave uspehe u tim oblastima. Današnji fudbal — to je naša velika zabluda. Zbog toga sam i prestao da budem — fudbalski navijač.

Napisao: Blagoje Ilić (Tempo, 1973.)

http://www.facebook.com/yugopapir