Radivoj Korać i Ivo Daneu, 118 puta zajedno u reprezentaciji: Žućko o Ivi, ekskluzivno za Tempo '67

Mart 1967: Plasman Olimpije u sam vrh evropske klupske košarke predstavlja jedan od najvećih uspeha jugoslovenskih ekipa.

Ulazak u konkurenciju takvih timova kakvi su Simental i Real predvođeni Amerikancima, sam po sebi je dovoljan da se proglasi — podvigom meseca.

Zato smo se i odlučili da za »Sportistu meseca« izaberemo, po našoj oceni, najzaslužnijeg za ovaj uspeh, kapitena i dugogodišnjeg reprezentativca Iva Daneua. 

Jer, 42 koša postignuta u odlučujućoj utakmici kvalifikacija u Ljubljani protiv Rasinga ne samo da su doneli uspeh Olimpiji, već i još jednu potvrdu izuzetne vrednosti ovog sportiste.


Kao dugogodišnji kapiten reprezentacije, predvodio je najbolje jugoslovenske košarkaše na mnogim takmičenjima i primio medalje u Beogradu, Varšavi, Moskvi, Rio de Žaneiru, Santijagu.

Uprkos duge karijere, godine kao da ne utiču na njegovu igru.

Naprotiv, čini se da je svakim danom sve bolji.

Zato se naša redakcija ni trenutka nije dvoumila koga da izabere za »Sportistu meseca« marta. 

Prilikom prvog narednog gostovanja Olimpije u Beogradu, Ivi Daneu će biti uručen časovnik »Darwil«, dar »Tempa« »Sportisti meseca«.

Radivoj Korać, najefikasniji jugoslovenski košarkaš svih vremena, rado se odazvao našem pozivu i za čitaoce »Tempa« napisao svoje mišljenje o dugogodišnjem prijatelju i saigraču u plavom dresu reprezentacije.


Radivoj Korać o Ivi Daneu



Prijatno me je obradovala vest da se laskavo priznanje »sportista marta« dodeljuje dugogodišnjem košarkaškom reprezentativcu Ivi Daneu.

Deset punih godina igramo zajedno u reprezentaciji.

Ivo Daneu postigao je ono što niikome od nas nije uspelo; odigrao je rekordni broj utakmica za državni tim — 147, a ja sam se sa izvrsnim drugom i saigračem zajedno borio u reprezentaciji 118 puta.

Kad treba nešto da se kaže o sjajnom sportskom drugu Ivi Daneu, onda reči prosto same naviru, naročito kada treba istaći sposobnosti i mogućnosti nenadmašnog košarkaskog asa.

Svi mi koji smo igrali sa Daneuom, pripremali se za teške okršaje, putovali zajedno u druge krajeve sveta, svi mi možemo mnogo da kažemo o kapitenu reprezentacije, koji se najviše trudi i omogućuje saigračima da u igri daju najviše što mogu.

Po načinu igre, on je košarkaš koji rešava utakmice.

Prvih 10 minuta svakog susreta njegova igra je obazriva, ne šutira, već dodaje lopte i stvara saigračima prilike da postignu što više koševa.

Što se meč bliži kraju njegov doprinos u igri je sve veći.

Kad protivnik posustane, a mnogim igračima ponestane snage, tek tada Ivo Daneu zaigra kao da je utakmica počela.

Poznati su njegovih »pet poslednjih minuta« igre kada daje najviše koševa i često poraze koji su na pomolu, pretvara u pobedu.

Nezaboravan je, zbog toga, meč sa SAD na svetskom prvenstvu u Rio de Žaneiru pre četiri godine, kad je u poslednja dva minuta Ivo Daneu dao 8 uzastopnih koševa, a 34 sekunde pre kraja susreta, pr stanju 73:73, iz skoro nemogućeg položaja, što je za njega, kako kaže — normalno, postigao odlučujuće poene i doneo najdražu pobedu Jugoslaviji na Svetskom prvenstvu.

Naša košarka nikada nije imala takvog »spoljnog igrača« kao što je Ivo Daneu.

Takav košarkaš se retko rađa.
On je as koji može da pokrene ceo tim na izuzetan napor, kao što je to nedavno bilo na utakmici Kupa evropskih šampiona sa Rasingom iz Malinea, kad je on učinio skoro nemoguće — u teškoj utakmici postigao je 42 poena i najviše doprineo što se Olimpija našla u završnom delu Kupa šampiona.

Poznajem igrača sa imenom — Ivo Daneu. To je jedan čovek na terenu i sasvim drugi kad se utakmica završi.

Za vreme utakmice, Daneu je nervozan, želi često da se objašnjava sa sudijama, prekoreva svoje saigrače. Nepotrebno se nervira, što izaziva revolt publike.

Posle završenog meča, taj isti Ivo Daneu je sasvim drugi — prijatan, sređen, ne onakav kakav je bio na borilištu.

Svi mi koji smo igrali u reprezentaciji s njim, volimo ga, jer je nesebičan, igra za ekipu, zalaže se i čini sve da svi zajedno radosno napustimo košarkaško borilište.


Jedan drugi Ivo Daneu



Na putu za Čile sleteli smo u glavni grad Liberije, Monrovi. U kratkom odmoru na aerodromu kupovali smo razglednice.

Ivo Daneu najbolje se snašao među crnoputim prodavcima, koji nisu znali ni engleski ni francuski. Prišao je jednom prodavcu i upitao na slovenačkom:

- Al, maš, post kartu?

Prodavac, kao da ga je najbolje razumeo, izneo mu je hrpu razglednica.

U avionu, kad smo nastavili put, čula su se razna zadirkivanja snalažljivom Ivi Daneu. Svi su ga pitali:

- Jel' maš još jednu ...


Ne voli prognoze



Poznato je da dugogodišnji trener našeg državnog tima Aleksandar Nikolić nije voleo prognoze uoči utakmica, naročito ne one koje su optimističke. Nije podnosio one igrače koji su tvrdili da ćemo lako postići pobedu.

A uvek, kad bi se novinari interesovali o ishodu susreta uoči neke važne utakmice, samo onda, ako je Aca Nikolić bio prisutan, Ivo Daneu je davao ovakve izjave:

- Pobedićemo najmanje sa 20 koševa razlike, pa makar se naš trener ne "slagao" s takvim uspehom.


Sve zbog malog rasta


Dosta je u reprezentaciji bilo šala na račun Đerđe i njegovog malog rasta. Tako je bilo i kad je u Beogradu 1963. godine gostovala reprezentacija Italije, a u njoj igrao Madeti, koji je za samo jedan santimetar bio viši od Đerđe — 174.

Pre utakmice, kad se govorilo o taktici, Daneu je »ozbiljno« primetio:

- Šta ćemo da radimo ako Madeti pređe na centar. Ko će da ga čuva. Đerđa to ne može zbog - malog rasta! ...

Ova duhovita dosetka stvorila je među reprezentativcima veoma prijatnu atmosferu.


Može sve



Radovan Radović, igrač Partizana i državnog tima, bio je poznat među košarkašima da je u svemu najbolji: kad igra karte, u šahu, stonom tenisu... i da može sve.

Na pripremama na Pokljuki za Olimpijske igre u Rimu upitao ga je Ivo Daneu:

- Možeš li da progutaš ovu malu čašicu mleka?

Radović je radosno odgovorio:

- Daj samo, pa ćeš da se uveriš.

Radović nije primetio da su u čaši s mlekom bila i dva gumena čepa od lekova, popio je to u jednom »cugu« što je stvorlilo smeh među reprezentativcima, koji su svi prisustvovali ovom »svečanom« činu.

Posle toga Radović se nikad više nije hvalio - da može sve i da je u svemu - najbolji.


Ipak nije mogao



Za vreme kvalifikacionih borbi za svetsko prvenstvo u Brazilu, u gradu Kuritibi, naši igrači nisu se
hranili u hotelu gde su stanovali.

Restoran je bio udaljen oko 500 metara od hotela, a put i povratak pre i posle jela, stvarao je mogućnost igračima za razne vragolije.

Pre odlaska na ručak, u jednoj radnji u kojoj su se prodavali ananas i banane, u izlogu je visila jedna grana prepuna banana.

- Tu nema više od jednog kilograma, tvrdio je Gordić.

Daneu je bio drugog mišljenja:

- Ako pojedeš sve banane sa ove grane, ja ću ih platiti.

Došlo je i do opklade. Ušli su u radnju, zatražili granu s bananama, i kad je prodavac izmerio traženu robu, iznenađenje igrača bilo je veliko.

 Težina grane sa bananama iznosila je ni manje ni više nego 22 kilograma!

Naravno da je Gordić morao da plati opkladu, banane su kupljene, a mi smo se tri-četiri dana lepo sladili...

Daneu je bio proglašen i sportistom meseca juna - još jedan tekst pun lepih reči za slovenačkog košarkaša, koji je napisao neimenovani saradnik Tempa: 


Čovek paklenih finiša!



U sportu nas prati maler u finišu. Mogli bismo ovu tezu da potvrdimo desetinama primera kada su naši sportisti u poslednjem obračunu gubili snagu i — gubili igru.

Evo samo dva poslednja primera. Zvonko Vujin je na nedavnom Evropskom šampionatu naprosto projurio kroz kvalifikacije, ostavio utisak da je pravi šampion... I, već posle dve večeri pokvario taj utisak, boksovao ispod svog niivoa, nije imao daha da nastavi pobednički pohod do šampiona... a ima znanja i snage da to postigne.

Naša šampionka Vera Nikolić je pre nedelju dana postigla vreme slabije od svojih mogućnosti i to u uslovima koji su bili idealni...

Ovakvih primera našli bismo i u fudbalu, i u odbojci, i rukometu, i...

Jugoslovenski prosek: bez daha u finišu, jedino ne važi za kapitena naše košarkaške reprezentacije Iva Daneua.

Naprotiv, za Daneua poslednjih pet minuta je — uvek njegovih pet minuta Kada svi posustanu, kada se utroši snaga, onda on stupa na scenu.

Na svetskom šampionatu u košarci, koji je odigran prošlog meseca u Urugvaju i na kojem je Jugoslavija osvojila drugo mesto, Ivo Daneu je pokazao da je igrač izuzetne klase, da je čovek »bez slabe tačke«.

Kada je pakleni tempo okršaja ostavljao cele ekipe bez snage, on je onda uključivao rezervne motore i postlizao nemoguće. Njegov polet je davao snage ostalima. U tim trenucima njegova koncentracija je dosezala do fantastičnog, ljudi — oni koji malo znaju o košarci, kao i oni koji o njoj znaju najviše — bili su fascinirani onim što on može, onim što jedino — on može.

Danas je on prvi čovek jugoslovenskog sporta. Pre nekoliko dana njegova Olimpija je pobedila Partizan u Beogradu. Bez obzira što je domaća ekipa gubila, kalemegdanska tvrđava se orila od ovacija upućenih neverovatnom Ivi Daneu, kojeg u finišu nije mogla da zaustavi ekipa Partizana, takvog junaka ne mogu zaustaviti ni čitave ekipe... naprosto, kada on krene nema sile i nema tehnike koje mu se mogu suprotstaviti.

Naš izveštač sa svetskog šampionata u košarci Bora Stanković napravio je nezvaničnu konferenciju najboljih stručnjaka sveta da sastave tim naše planete. Dvoumljenja nije bilo samo kada se rešavalo prvo ime: koga »postaviti« za kapitena i prvog čoveka tima sveta — svi su bili saglasni: Ivo Daneu.

Igrač bez mane u tehnici, snazi, iskustvu... i čovek takvog lavljeg srca — to je idealni kapiten svake ekipe, to je motor pokretač i pritajenih snaga u timu... To je Ivo Daneu.

Po drugi put samo za poslednjih pola godine Daneu je nametnuo svoju kandidaturu da bude sportist meseca u izboru »Tempa«. U stvari, on je sportist takvog formata da je njegova kandidatura stalna — pitanje je samo ima li u tom mesecu pravog ispita da veliki as kao on po stoti put pokaže koliko vredi, da po stoti put potvrdi da boljeg od njega nema.

 (Tempo, 1967.)




Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)

Labels: , , , ,